90 godina Krležinog „Izleta u Rusiju 1925.“

„Umiru ruske crkve  i bogovi;  pravoslavni Olimp  doživljava u ove dane  svoj poslednji sumrak;  kao što  svjetlost kandila  gasne  u rujnim  proplamsjajima  i kao što  se jesen na samrti razlistava  u blistavim bojama,   tako i ruske crkve  pred   svoju smrt svjetlucaju  žalosno i bogato. ”

.U Rusiji niko ne gladuje  i svi mnogo čitaju

Krleža je za svog gavnog neprijatelja označio „snagu svetske  guposti“ sa kojom se može meriti jedino sila Zemljine  teže.

Godine  1924.  prvu zemlju socijalizma,   Sovjetski   Savez,   posetio je  Miroslav Krleža (1893-1981),   poznati hrvatski pisac i jedan od najuglednijih levičarskih intelektualaca svoga vremena.  Pošto je bio komunista i  veoma radoznalog   istraživačkog duha,   želeo je da   se lično upozna,   vidi,   doživi i oseti rezultate velikog eksperimenta  koji su započeli njegovi sovjetski istomišljenici. 

Vrativši se u domovinu,   on je  svoje utiske   objavio u  vidu  putopisno-esejisitičke proze pod naslovom „Izlet u Rusiju“  najpre u nastavcima  u listovima i časopisima  „Borbi“,   „Književnoj Republici“ godine 1924,   1925,    1926,   zatim u „Hrvatu“  1925.  i „Obzoru“ 1925-26 i to hronološkim redom.

Prvo izdanje „Izleta u Rusiju“    u vidu knjige  obima od 156.  strana  objaila je  „Narodna knjižica“ iz Zagreba 1926. 

U izdanju beogradskog „Nolita“  1958.   Krležini ruski putopisi  objavljeni su pod naslovom „Izlet u Rusiju 1925.“  u obimu od   367 strana,   a zagrebačka „Zora“  je 1960.  u okviru edicije  Krležinih sabranih  publikovala „Izlet u Rusiju“  koje se razlikuje od prvog originalnog izdanja  po tome što u knjigu nisu uvršetna ona poglavlja koja se tematski ne odnose  na Krležinu rusku maršutu. 
 
„Izlet u Rusiju“  nikad nije bio objavljen   u Sovjetskom Savezu

Krležina putopisno-esejeistička proza  „Izlet u Rusiju“  nikad nije bila objavljena u Sovjetskom  Savezu,   a prvi put je izašla   na ruskom  jeziku tek 2005.   (izdanje  „Helios“,   Moskva),  čak 80 godina nakon  zagrebačkog izdanja. 

Razlog ovakvog  odnosa sovjeskog establišmenta   prema  delu pisca koji  je ne samo komunista,   nego   i drugi od evropskih  poznatih književnih stvarlaca posetio Zemlju sovjeta (posle  Herebrta Velsa),   najbolje mu je  lakonski  lično obajsnio  Aleksej Surkov,   svojevremeno svemoćni generalni sekreatar Saveza sovjetskih pisaca,  kad je Kreleža  1965,   četrdeset  godina posle prvog boravka,   na izričit Titov zahtev  posetio Sovjeteksi Savez na čelu delegacije jugoslovenskoh pisaca

Na Krležino oštro postavljeno pitanje:  zbog čega  mu se  knjige na objavnjuju na ruskom jeziku,   Surkov je  pomalo smrknuto odgvovorio:  „Teško je s vama,   druže Krleža“.

Ustavri,   sovjetska „partija i vlada“  nisu mogle da oproste što ih  je Krleža  direktno optuživao  za represije    nad  vrhom KPJ  i što je umorstvo   nekoliko seretara KPJ  u Moskvi  raskrinkavao  i o  tome pisao.

Krležina dela na ruskom jeziku

Ali posle ove posete i razgovora sa Surkovim,   ipak je krenulo izdavanje Krležinih dela na ruskom jeziku.

Prvo   njegovo delo štamapano u Sovjetskom Savezu  bile    su   izabrane   pesme koje je pod naslovom „Stihi“ 1967.  objavilo najveće i najuglednije sovjetsko  državno izdavačko redizeće „Hudožestvenaja  literatura“ u kojoj će izaći  bezmalo  i sva ostala dela ovog hrvatskog pisca  prevdena na ruski jezik. 

Dve godine kasnije (1969) kod istog izdavača izlazi i prevod  najpozantijeg Krležinog romana „Povratak Filipa Latinovića“,   da bi 1980.  bio štamapan zbornik njegovih „Izabranih radova“.

Najopsežniji Krležin roman „ZasTatve“ izlazi  u dva toma 1984.    u izdanju  takođe jednog velikog i uglednog izdavača,   „Raduge“.

Pravim prevodilačkim podvigom moglo bi se nazvati   prevod Krleženih „Balada Petrice Kerempuh“ napisnaih na kajkavskom dijaleketu   i njihovo objavljivanje 1986.  (opet u „Hiudžestvenoj literaturi“).

I poslednji,   već pomenuti „Izlet u Rusiju 1925“  u izdanju   „Heliosa,   Moskva“,  2005.  

Krležine drame na sovjetskim scenama

Došavši  u Moskvu,  Krleža je dao    narodnom komesaru za  obrazovanje  i kulturu  Anatoliju  Lunačarskom svoju dramu „Golgota“ koji je obećao da će  je predati slavnom režiseru  Aleksandru Tairovu,   tadašnjem upravniku  Kamernog    teatra.   Drama  nije niakd izvdena.

Ali su zato često igrane na sovjetskom scenama  druge Krležine drame:  „Gospoda Glembajevi“,   „Leda“,   „U agoniji“,  „Aretej“.

Krleža posle Velsa   prvi  poznati  pisac  koji je boravio u SSSR-u

Prvi  pisac koji je boravio u Sovjetskom Savezu  bio je Englez  Herebrt Vels.  On je   posetio Rusiju još 1914,   a posle toga bio je dva puta u SSSR-u,   i oba puta ga je primio šef države:  1920.  Lenjin,   a 14 godina kasnije (1934)  ugostio ga je Josif Visarionovič Staljin.

Sledeći  pisac u poseti Svjetskoj Rusiji  bio je  Hrvat Krleža koji,   istina,  nije bio tako slavan kao Vels,   ali je  je bio vrlo popularan i uticajan u  svojoj zemlji,   Kraljevini Jugoslaviji,   posebno na književnoj levici.   Borio se   u Prvom svetskom ratu  u  vojsci  Austrougarske  monarhije,  bio je  komunista,   novinar,    nenadmašni i  nepobedivi polemičar,   dramski i prozni pisac,   erudita,   pesnik,   izdavač,   pokretač,   urednik  i izdavač  uticajnih levičasrkih književnih časopisa,   anarhista  po svojoj prirodi.

Krleža je za svog glavnog neprijatzelja označio „snagu svetske gluposti“  sa kojom  se  po njegovom mišljenju može porediti  jedino    sila Zemljine teže.

90 godina od Krležine „Knjige utisaka“ o Sovjetskoj  Rusiji

Od   izlaska Krležine  „Knjige utisaka“  o Sovjetskoj  Rusiji prošlo je 90 godina.

Posle njega utiske o Sovjetskom Savezu su delili  svetski velikani pisane reči kjima je gostoprimstvo pružila prva   zemlja socijalizma: Romen Rolan,   Bernard Šo,   Anri Barbis,   Andre Žid,  Lion Fajhtvanger,  Džon Štajnbek,    Gabriel Garsia Markes...

Njihove knjige su na svoj način ineresantne.  Ali Krležin „Izet u Rusiju 1925. “  je objavljen pre svih njih,   pa ispada da su svi  oni išli njegovim tragom ,  što  i nije daleko od istine. 

Za razliku od fotografija,   reči s vremenim ne blede

Kako ocenjuju retki ruski  kolumnsti    u svojim osvrtima povodom  90.   godišnjice izlaska Krležinog „Izleta u Rusiiju 1925“,   zapisi hrvatskog pisca su i danas  sveži i jasni.  Jer,  kao što se zna,   za razliku od fotografija,   reči  vremenom ne blede.

Hteo da upozna  sam ruski život u svoj svojoj nagoti

Krleža  se uputio u SSSR kad    se na Zapadu  uveliko  orila svakidašnja jadikovka  o mraku gladi,   bedi i boleštinama koje harajau ovom prostranopm zemljom  i čemu nova komuinistička vlast nije u  stanju  da stane na put.  On će u  predgovru „Izleta u Rusiju 1925. “   najpre podsetiti kako ne putuje zato da bi posećivao crkve,   a ni muzeji ga nešto naročito ne privlače,    a da ga interesuje sam život u  svoj svojoj nagoti,   gužve na ulicama,  demonstrcije i štrajkovi,    parne mašine,   žene,   sahrane i groblja,   i obične  slike iz svakodnevog života  kojima daje prednost nad onim „izloženim u salama različitih akademija,   a takođe baroku i renesansi“.

Pod uticajem apokaliptičnih  horova sa Zapada  i gost iz Zagreba je očekivao da će u Zemlji sovjeta sresti sve najgore,   „glad,   golotu,  gospodaru“  kao u Mažuranićevom spevu „Smrt Smail-age Čengića“. 

Umesto   vladavine „novog gladnog poreteka“ hrvatski  književnik  u jednom od restorana  u Vologdi je nabrojio čak 16 prvih jela na jelovniku (!),   a u restoracijama železničkih stanica između Jaroslavlja i Jakšange  video je  na srebrnim poslužavnicima tolike količine  prženog mesa kao da ih je na njih neko lopatama utovaroivao!

On detaljno opisuje čime se sve bio uslužen u dalekim predelima,  istočno od Vjatke,  gde su kaznu prgonstva izdržavali Hercen i Saltikov Ščedrin. 

Tu  je bio ugošćen u domu jednog od protivnika sovjetske vlasti koji  ni dalje ne pretsaje da kritikuje  vladajući režim.  Sto je domaćin  okitio  kulinarskim  obiljem  u „kome je uzelo učešće“: četiri vrste  razne ribe spremljene na različite načine,  sveže jabuke,   kavijar,   maslac,   tri vrste vina,   hren i pavalaka!

U Moskvi prosjaci  sa sendvičima premazanim gustim  namazima  kavijara

U sovjetskom glavnom  gradu putopisac iz Zagreba je video prosjake sa  snedvičem premazanim gustim  namazima   kavijara (ne precizira da li crnog ili crvenog) i pri tome ne iuspuštajući  cigaretu iz ruku,   pevali  pravoslavno-cigansku pesmu: „Udelite,  dobri ljudi“.

„Centar Moskve   predstavlja pravo stovarište  hljeba,   krimskog voća,     pihtija,  kavijara,   sira,  alve,   pomorandži,   čokolade,   ribe... “, nabraja pisac-sladokusac i time se ne zadovoljava nego nastavlja do beskonačnosti da ređa  prehrambeno izobilje    koje se ukazalo njegovom očnom vidu i čulu mirisa:  bure masti,  maslac,    kavijar,    po    metar dugačke  jesetre,   očišćena crvena riba,   slana riba,   osećao se jak  miris     masti,    slanine,   kože,   začina,   biskvita...  I tako se dime samovari,   rsplamsava se plamen,   prže se gogoljevske   piroške,   spremaju se supe od povrća,  šči sa kupusom,   lukom,   govedinom,   jajima,   i „prosjaci koji mole   boga radi“. 

Otkuda  takvo izobilje?

Ova i ovakva prehrambena „ekspanizija“  je bila moguća zahvaljujući  Novoj ekonomskoj politici (NEP)  koja je napunila Svjetski Savez  obiljem  prehrambenih proizvoda,   a NEP    je bila u procvatu baš u vreme posete hrvatskog pisca,   ali  neće,   na njihovu žalost,   dugo  potrajati,   i zavladaće   glad u prvoj zemlji socijalizma. 

I za male pare se moglo jesti i zasititi se 

Dok je trajao NEP  otvoreno je ne malo skupih,   elitnih restorana,   ali su nicale i narodne menze,    tzv  restorani društvene ishrane,   gde se za male pare moglo jesti i zasititi se. Za ručak se na primer,   kako precizno opisuje autor „Gospode Glemabajevih“  po jelovniku iako ne kao u gostima kod pomenute gospode,   ono svakako šči,  goveđa supa sa velikim parčetom mesa,   riba ili prženo meso sa salatom ili sladoledom kao dodatkom jelima,   i sve je to koštalo ne više od jedne rublje i četrdeset kopejaka.  Uostlom,   bilo je i jeftinijih narodnih kuhinja  u kojima se mogla utoliti glad za  svega šezdesetak kopejaka.
Tako je bar bilo  te godine,   1925.    kao  što to Krleža svedoči    u svom „Izletu u Rusiju“   u čijem predgovoru  ističe:   

Tko radi,   taj i jede

„Potrebno je da se naročito naglasi kako je svaka riječ  napisana potpuno nepristrasno. Kod nas štampaju se  iz dana u dan lažne i tendeciozne vijesti   o stanju u Rusiji,  i psiac,   koji  već godinama  slobodno i nezavisno  brani logiku revolucionarne  koncepcije protivu svih domaćih piskarala  i zainteresovanih slaboumnika,   ne osjeća potrebe  da odstupi od istine. U Rusiji ne teku ni med ni mlijeko. I tamo ima žalosti i bijede  kao i po čitavom svijetu,   ali tko radi,   taj i jede.“  

U Rusiji niko ne gledaje i svi mnogo čitaju

Sa  opisivanja  ne samo   utoljavanja   fizičke gladi,  nego i mogućnosti da se u kulinarskom izbilju  razmahnu i sladoksuci,     autor „Golgote“  prelazi  na  opis brojnih mogućnost       zadovoljavanja i duhovne gladi.  

Putopisac  ističe da se u kisocima   i u čekaonicama po železnikim postojama,   koje se inače redovno  održavaju i uvek su čiste,   prodaju knjige najrazličitijeg sadržaja.  „Zaista prijatno iznenađenje posle evropske  pornografije“.

Pozorišna Moskva: pozorište bi trebalo da postane bibilija prosjaka  ili:  pozorište kao slikovnica za siromašne duhom

Posebno poglavlje    od 22. strane Krleža posvećuje svojoj večitoj životnoj i stvaralačkoj temi - pozorišnom životu,   ovog puta u   sovjetskom galvnom gradu. 

U tom poglavlju naslovljenom    Kazališna Moskva najpozantiji i najplodniji dramsi pisac  na Balkanu  opisaće  većinu od preko 40  pozorišnih kuća,   koliko ih je tada delovalo  u Moskvi,   njihove repertoare,   poetike,   scensku estetiku,   utemeljivače,   upravnike i redtelje koji su obnovili   evropski teatar i postali  svetski  poznati pozorišni stvaraoci.

Svoja esejističko- kritička zapažanja  u poglavlju   Kazališna Moskva,   veliki  pozorišni znalac Krleža   započinje jednom od onih svojih bujnih,   zasićenih rečenica  koje valjaju između  obala erudicije,   kako se jednom sam izrazio,       „drvlje i kamnje“ asocijacija,   emocija,   fakata,   fiksacija,    slutnji:

„Mislim da je Strindberg napisao      kako bi kazalište trebalo da postane biblijom prosjaka.  Doista!

Kazališzte za poslednjih trista-četiri stotine godine  i nije drugo nego neka vrsta slikovnice  za siromašne duhom,  a da bi zbivanja na daskama mogli da prate i analfabeti,   dramski se tesktovi objašnjavaju slikma.

Scena i slikarstvo    neodoljivo su vezani već od molierovksih dana,   pak je odvajanje  senske problematike od  likovne pokušaj jalov.“ 

Razvijajući dalje ovu misao,   svojim rečenicama bez obala,  kojima plove uvek nove misli i asocijacije,   Krleže se upućuje kao opšte estesskim uopštavanjem  povezujući postavke u Tretjskovskoj galeriji
 
„ pak sve  do Muzeja Živopisne kulture  na Roždestvenki  leži čitav  raspon suvremenog slikarskog raskola.  Iz predemtnog i bespredmetnog  tu se njeguju nve formule svijesti i  spoznaja,  tu tehnika podređuje pod svoje imperative sve novonastale  izražajne  mogućnosti,  tu moralno-intelektualni raspon suvremene pozije postaje jedinim stvaralačkim movensom i jedinim izvorom nadahnuća,   u sjeni vakuuma.“

Razume se da nije moglo nikao da prođe  opis „nastambi „ u galerijama i muzejima,   privrememi  boravak na izložbama u njima ili pak  useljenje u muzeje za   večita vremena,  a da se ne pomene  Kandinski.

„<... > u slikana sve se  jače naglašava „apsraktno“„ i „duhovno“  od Kandinskoga  do suprematista,   do slikara bespredmetnih motiva.“    Ili nekoliko redaka dalje:

„<... > do mikrosskopg svijeta kakav se ukazije radoznalom oku  pod sitnozorom gdje se sve pojave pretvaraju u sablasti kao što je avetinjski svijet muhine noge od povećalom do  apstraktne družbe sanjara  i pustolova koji se kreću u sjeni Kandinskog (dokumenta očiglednog rasula  akademskog ukusa i kulturne anarhije naših dana)....“

Kako je kazalište postalo  neka vrsta pučke,   plebejske slikovnice 

U svom kritičkom – esejističkom razmatranju stanja u moskvksim pozorištima  čije je predstave u  većem broju  gledao za  vreme svoje posete Sovjetskoj Rusiji i dovodeći njihova scenska zbivanja u direktnu vezu sa   total dizajnom  „nastambe“ pozornice   i njenog likovnog opredmećenja,   Krleža će u Kazališnoj Moksvi ustvrditi:

„I upravo zato  jer je kazalište doista postalo neka vrsta pučke,  masovne,   plebejske  slikovnice,  nije čudo  da se pomjerenje ukusa  koje je ugrozilo dosadne  akademske i postimpresionističke  formule,   javlja i na sceni,   ne toliko u samim tekstovima,  koliko u likovmim oblastima scenarija.

Pred našim očima odvija se dvostruko paradoksalan i nelogičan
zaplet:  drama je napisana u svojim kontrastima  jednostavana,  elementi suvremene   tragedije  su pozanti:   oni se javljaju uslijed  razumnog sudara logike  i interesa,  pak bi  poetska riječ  suvremene dramatike koja bi htjela eshilovski  da  odrazi stvarnost,  trebala da bude isto tako masovna  i prodorna,   jasna i jednostavno plastična.“

Još traje suverena vladavina MHT

Krleža će u analizi pozorišnog života Moskve konstatovati da u njemu još uvek suvereno vlda Moskovski Hudožestveni Teatar (MHT) S.  Stanislavskog  i Nemirovič – Dančenka,   u kojemu osim Moskvina igraju  Kniper - Čehova,  zatim mladi glumac Čehov i Kačalov. 

MHT,   koji po autoru  drame „U agoniji  predstavlja  akadmsku prošlost,    neku vrstu  ugledne uzornosti,   o kojoj se pišu sintetične studije  i govori tonom  suhoparnim,   uzvišenim,  zaista dostjanstveno akadmeskim“,   deluje osim u osnovnom,   matičnom,  još i u četiri studija – filijale.

Sentimentalni beli galeb,   simbol na zavesi  MHT,   ne leti  nu visine već sedi kao  tusta  patka  na hridini teatarskog uspeha 

O okoštalosti   tetarske estetike  MHT pre nego će to saopštiti direktno,   Krleža   govori metaforom
 
„o sentimentalnoj  Bijeloj Čajki (Galebu,  naslov prvog  dejla A. P. Čehova koju su Hudožestvenici izveli uprkos  neuspjehu kod prve petrogradske izvedbe),   taj galeb nije pao nastrijeljen  i krvav,   kao u larmoyantnoj drami A. P. Čehova,    već je poletio visoko  i kao tusta patka  sjeo na solidnu hridinu teatarskog  uspjeha  slave i tradicije.
 
Danans se  ta stara patka tovi   akadmskom lovorikom pjevajući svoju uvjek jednu  te istu pjesmu  punu čežnje za  dragom starom,   predratnom Mosvom kao  simbolom dobrih,  davnih,   nestalih dana.“

Točkovi vremena pregazili staru liberalnu koncepciju MHT

Krleža  nije proustio da naglasi kako su točkovi vremena pregazili staru liberalnu  koncepciju MHT

 „i tako čovjek u svome mlinu  melje još uvijek  i dalje ’Modru   pticu’,   ’Cara  Fjodra’,   Gribojedova. 

Stanislavski  dalje kuka nad katastrofom ’Višnjevog sada’,   on plače za Moskvom,   svirajući na staroj čehvskoj gitari svoju staru pjesmu neumorno ali  dosledno uprkos svenmu,   ali ipak dalje tako,   da se taj prkos objavljuje u očitom nesrazmejru  spram problematike književnog  i političkog ruskog ambijenta.“

Avangardna poetika novih moskovskih pozorišta Vahtangova,  Majerholda,   Tairova 

Na suprotnim  idejnim i estetskm koncepcijama  zasnoavna je poetika novih pozorišta čije je  predstave Krleža gledao:  Pozorište V. F.  Komisarževske,   „Pozorište  Revolucije“,   „Pozorište Majerholda“,   (u kome je gledo  komediju u tri čina „Mandat“ mladog pisca Erdmana),   „Pozorište Vahtangova“,   „Kamerni teatr pod upravom Tairova“  i drugi.

Savremeni  ruski književni život - više verbalistički i prgarmatski nego što je  beletristika

Krleža je ocenio kako  se savremeni ruski književni život odvija danas

 „U znaku savladavanja  najvećeg otpora u međunarodnom i u svetskom smislu.  Tako  divlje,   tako starstveno kao što se  u moskovskoj knjizi danas vjeruje  u političke pobjede  nikada se u ruskoj književnosti nije ni u što vjerovalo...“

Možda je baš to uzrok što se
„heroji suvremene ruske  knjige  pjavljuju danas  više verbalsitički  i programatski,   one su više  retorika nego beletristika“.

Trjumfalna slava  ruskih hramova sve se više gasi kao blaga  uspomena na  davno već povehlo cvijeće

Među najlepšim  zapisima  ovog  Krležinog   putopisno-esejističkog narativa su  svakako njegovi  opisi  ruskih lavri,  natopljeni lirizmom,    nekom pobožnom  setom i emocinačnošću. 

Uzbudljiva je njegova deskripcija  preduskrsnog nemira  „kad udišu ljudi punim prsima  svježe,   proljetne slapove  podneblja,   vesele se djeca igračkama,  rastu glasovi na ulici,   po sobama i po crkvama bruji  preduskrsni   nemir...“

A za to  vreme:
„Osam dana pred Pashu,   osjeća se nemir  po ruskim crkvama. Skidaju se lokoti s okovanih sredovječnoh dveri,   briše se prašina sa starozavjetnih zlatnih svjećnika,   metla grebe po vizantjskim mozaicima,   odjekuje grmljavina  klecala,   sprema se crkveno kazalište za veliku uskršnju gala-predstavu.“

A kako su izgedale ruske crkve  kako ih je Krleža video?

„Ljepota moskovskih crkvi  tiha je kao što su  tihe pjesme iz starih  mrtvih vremena. Trijumfalna slava ruskih hramova  sve se  gasi kao blaga uspomena  na davno već povehlo  cvijeće u spomenarima.“
 
Umiru ruske crkve i bogovi

Umiru ruske crkve i bogovi; pravolsavni Olimp doživljava u ove dane svoj poslednji sumrak;  kao što svjetlost kandila  gasne u rujim promplamsjajima  i kao  što se jesen  na samrti  razlistava  u blistavim bojama,   tako i ruske crkve  pred svoju smrt svjetlucaju žalosno  i bogato.“

Neka nam bude dopušteno da  ovom fragmentu  o   umiranju  ruskih crkava  pridružimo još jedan citat iz  autorovovog  predgovora prvom izdanju  „Izleta u Rusiju 1925“:

„Pisac je promatrao ruske crkve   i bezbožnike  lirskim okom,   prisluškujući  pjesmu  ruskog vjetra  i razmišljajući o prošlosti  i o kuturnoj problematici  više  nego o statistikama.!“


Branko Rakočević