Jermeni, narod koji voli Srbe

Grad sunca i gostoljubivih ljudi, Jerevan je ovih dana proslavio 2.797 godina od osnivanja grada. Jedna od najstarijih naseobina na svetu u kojoj se kontinuirano živi već skoro tri milenijuma, Jerevan je prepoznatljiv po pogledu na planinu Ararat, koja je simbol Jermenije. Paradoksalno, biblijska planina, na kojoj je Noje izašao iz barke 40 dana posle potopa, nalazi se na teritoriji Turske, vekovnog i najvećeg neprijatelja Jermena. Genocid koji su početkom prošlog veka Turci sproveli nad Jermenima, u kojem je život izgubilo milion ljudi, a još tri puta toliko pobeglo glavom bez obzira, obeležio je sudbinu ponosnog naroda. Dan-danas tri puta više Jermena živi u dijaspori, nego u domovini, koja ima tek nešto više od tri miliona stanovnika.

Jermeni sami kažu da ne znaju kako bi živeli da im nije zemljaka iz inostranstva. Zahvaljujući njihovim donacijama podigli su velelepan i moderan aerodrom, koji ne zaostaje za onim u zapadnoevropskim metropolama. I centar grada deluje moderno, svetski, sa fantastičnim parkovima i zelenilom na svakom koraku.

Dok šetate najvećim gradskim trgom, koji kao i u Beogradu nosi ime Trg Republike, fasciniraće vas velike kamene ploče kojima je popločan, a koje stvaraju sliku ogromnog tepiha, jermenskog nacionalnog proizvoda. Na trenutak, pomislićete da ste u Parizu, Londonu, Beču... Prodavnice svih svetskih brendova su tu, moderni tržni centri, cene kao i u Beogradu. Ipak, kada prošetate dvadesetak minuta od centra, možete lako da stignete u jerevansku Kaluđericu. Divlja naselja koja podsećaju na favele, straćare sa limenim krovovima...

Teško žive Jermeni i da nije rođaka iz dijaspore, teško bi spajali kraj sa krajem. Uz platu od 250 evra i cene u prodavnicama koje su približne našima, za pojedine artikle i niže za 10-20 odsto, sve se svodi na puko preživljavanje. Socijalne razlike su sve veće, tako ćete na ulicama Jerevana videti najskuplje automobile na svetu, ali i prastare modele “lade” i “volge”.

Kada je turizam u pitanju, sve je u Jerevanu blizu centra, na desetak minuta šetnje. Čuveni Muzej genocida, kao podsetnik na tragediju koja ih je zadesila, zatim Kaskade, fenomenalno zamišljen muzej na otvorenom uz skulpture svih umetničkih pravaca. Kada se popnete nepreglednim stepenicama (za one manje sklone avanturi postoje i pokretne) pruža se neverovatan pogled na Jerevan i planinu Ararat. Vredi doživeti.

Ako se putnik namernik opredeli za penjanje na sopstveni pogon, na vrhu stepeništa će jedva hvatati dah. Nije reč samo o nedostatku kondicije. Tek tada čovek postane svestan da se, uprkos prijatnoj temperaturi od dvadesetak stepeni, nalazi na 1.000 metara nadmorske visine.

Lično smo se uverili da su Srbi više nego dobrodošli u Jerevanu. Vole nas, cene, navijaju za nas kada igramo protiv drugih ekipa. Ima to neke veze i sa pravoslavljem, ali i sa činjenicom da je nekadašnja Jugoslavija prva pritekla u pomoć Jermeniji posle katastrofalnog zemljotresa 1988. godine. Tada su svi članovi posade našeg vojnog transportnog aviona poginuli, a u znak zahvalnosti jermenski narod podigao je spomen-ploču na mestu gde se dogodila nesreća. Teško je u sve to poverovati kada slušate samo priče, ali kada doživite iskustvo, onda shvatate da za nas Srbe ima još nade.

DO TBILISIJA ZA 20 EVRATAKSI je u Jerevanu najpovoljnije prevozno sredstvo, u poređenju sa Beogradom - džabe. Dva puta smo proverili i teško poverovali da od Jerevana do Tbilisija, glavnog grada Gruzije, taksijem možete da odete za 4.000 drama ili za manje od 20 evra. A daljina između dva grada je 288 kilometara...

Priča je sledeća: u sitnim satima zaustavili smo taksi. “Lada”, koja je poslednje dobre dane videla pre tridesetak godina. Vozač, mladi Jermenin, unutra ozvučenje koje košta dvadesetak puta više od auta. Muzika, svetski hitovi, ali kao i većina žitelja Jerevana, ne zna ni reč engleskog. Sporazumevanje je potrajalo dobrih pet-šest minuta, jer ni mi ne govorimo ruski, kojim svi Jermeni dobro vladaju. Taman kada smo hteli da izađemo, on je dao po gasu. Pomislismo: ko zna gde će nas odvesti. Nekako smo mu objasnili da treba da ide do centra grada, najvećeg trga i uz usputna skretanja stigli. U međuvremenu je shvatio da smo Srbi.

Pošto je taksimetar u toj “ladi” misaona imenica, između sebe smo se došaptavali u stilu: “Da vidiš sad kad odvali cenu”. Upitasmo: “Skoljko”, a on odgovori “Nič”. U šoku smo se zgledali, vadili novac, on ni da čuje. Ubeđivanje je potrajalo da bi ih on prekinuo rečima:

“Neću novac, vama i vašoj ekipi želim sve najbolje”.

Najlepša razglednica iz Jerevana i pozivnica da, ako ikada budemo u prilici, dođemo ponovo.

Dragan Simić,