Reportaža iz Donjecka

Urednik portala "Vostok.rs", prvog medija iz Srbije koji je na poziv Vlade Donjecke Narodne Republike i Europabjektiv.com nedavno boravio u ratu okovanom Donbasu, za Press otvoreno govori o moralu vojske i životu naroda u DNR, zašto tvrde da se bore protiv fašista, koliko je tamo srbskih ratnika, kakve monstruozne zločine čine poljski dobrovoljci, odakle stiže jedina zvanična humanitarna pomoć...

- Moral naroda i armije Donjecka, koji je grad veličine Beograda, dosta je viši od protivničkog. O tome govori činjenica da nisu imali mobilizaciju, niti ih je iko terao da ratuju. To rade dobrovoljno. Spontano su uzeli oružje u šake da se odbrane, pa kao što je od JNA nastala Vojska Republike Srpske, tako je iz ukrajinske vojske iznikla Narodna vojska DNR - objašnjava Savićević i dodaje da, u odnosu na ovdašnji versko-građanski rat, sukob u Donjecku nema veze sa religijom.

- U Narodnoj vojsci DNR nema tih podela. Na primer, nas novinare su čuvali Čečeni muslimani koji se sa pravoslavcima i katolicima jednako bore protiv kijevskog režima kao što, s druge strane, u ukrajinskoj vojsci ima svih konfesija. Dakle, to je, pre svega, politički i "uvezeni" rat - ističe Vanja, koji je od 22. do 29. marta bio deo prve zvanične i organizovane posete inostranih novinara Donbasu na poziv Aleksandra Kofmana, ministra spoljnih poslova DNR.

On napominje da narod i vlast u Donjecku trenutno ne razmišljaju o eventualnoj autonomiji u Ukrajini, proglašenju samostalnosti ili pripajanju Rusiji.

- Oni se brane i ne idu napred. Razmišljaju samo o prestanku rata i slobodi, a posle će videti šta i kako dalje. Zapravo, svi žele mir i da zaustave fašiste. A kada kažu - fašisti, oni to stvarno misle. Znaju kakve su zločine prema njima uradile vlasti u Kijevu i njihova vojska jer tamo ratuje nekoliko bataljona koji se ponašaju kao pravi fašisti i nose nacističke oznake - kaže naš sagovornik, koga su posebno potresle i privatne fotografije boraca DNR nakon što su tzv. Robovlasnici upali u jedno selo u okolini Donjecka, silovali žene, pa posle sav živalj hladnokrvno poubijali.

- Još teže je bilo slušati ženu-snajperistu koja je gledala kako poljski dobrovoljci prvo siluju devojku, onda je "overe", vežu za dva transportera i raščereče. Pričala je i plakala. Rekla je da ih nije mogla zaustaviti i da je likvidirala desetoricu... - prenosi ovaj novinar.

On navodi da je "srbsko-husarski puk" odavno rasformiran i da se na strani DNR, prema tada dostupnim informacijama, borilo desetak srbskih dobrovoljaca.

- Uz Dejana Berića i Dejana Vujića, koje sam lično upoznao, postoji i jedan borac iz Republike Srpske, ali ko je i šta je, nismo saznali - otkriva Savićević i ističe da je i tada u Donjecku bilo ratnih dejstava, posebno na lokalnom aerodromu.

Nema panike

- Zbog učestalih granatiranja ljudi žive u podrumima. I dalje postoji policijski čas, ali ljudi nastoje da žive normalno. Žene guraju kolica sa bebama, opštinari kreče ograde, umivaju građevine, potkresuju stabla... Ljudi su jako skromni i solidarni. Za sve vreme koje sam tamo proveo nisam video paniku. Istina, platni promet ne funkcioniše, pa se zarade, penzije i socijalna davanja ne primaju. Koristi se samo gotovina, ali ne evro ili dolar, već ukrajinska grivna, što je zanimljivo. Zvanični izvor prihoda Donjecka je ugalj, a mnogi drže koze i ovce - kaže Vanja i naglašava da žene sa decom, penzioneri, ranjenici i izbeglice tri puta mesečno primaju humanitarnu pomoć koja stiže iz Rusije.

- Iako bolnici, koja je puna ranjenika, uvek fali lekova i medicinskog materijala, do sada u tome i u hrani nije bilo nikakve zvanične pomoći od Zapada, Evropske unije, UNHCR-a, Crvenog krsta... Upravo je artiljerijskom vatrom oštećeni stadion Šahtjora, "Donbas arena", gde su igrani mečevi Evropskog prvenstva u fudbalu 2012. godine, sada depo humanitarne pomoći - ističe on i kaže da struje i vode u Donjecku ima osim kada ukrajinske snage granatiraju elektro i vodovodnu mrežu, pa bude prekida u snabdevanju.

- Radi mali broj trgovačkih objekata, ali je ipak moguće kupiti najosnovnije namirnice. Neki se bore da prežive držeći male ulične štandove, a šverc su rešili tako što su jednu kolonu profitera koji su mažnjavali sve i svašta "poklopili" artiljerijskom vatrom. To je bila jasna poruka vlasti DNR - kaže Savićević.

U gradu zabranjene duge cevi

Savićević kaže da je u gradu zabranjeno nošenje dugih cevi, a nema ni konzumiranja alkohola, što se posebno odnosi na službena i uniformisana lica.

- Ta disciplina je, recimo, nama falila u proteklom ratu... Inače, gde god smo rekli da smo Srbi, kod meštana i vojske bi odmah splasnula tenzija i svi su bili dosta otvoreniji. Oni znaju za istorijsku bliskost naših naroda i Srbiju, a za Republiku Srpsku neko zna, neko ne zna. Najviše znaju lokalni deputati - završava Savićević.

Bojan Rečević