Ako je moralno...

« ... a da cilj opravdava baš sva sredstva primer je sudija Fuad Rijad, isti onaj koji je osudio srpskog generala Radisava Krstića za genocid.

Naime, kada je 16. novembra 1995. godine, povodom Optužnice protiv Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, Haški sud izdao Saopštenje za štampu, sudija Fuad Rijad je tom prilikom izrekao pet tvrdnji. Od tih pet tvrdnji svih pet su laži, a četiri su bestidne laži. Pogledajmo:

«« Dokazi koje je tužilac ponudio opisuju scene nezamislivog divljaštva: hiljade muškaraca je pogubljeno i zakopano u masovne grobnice, stotine muškaraca je zakopano živo, muškarci i žene su sakaćeni i poklani, deca ubijana pred očima svojih majki, deda prisiljen da jede jetru svog unuka. Ovo su istinske scene iz pakla, pisane na najmračnijim stranicama naše istorije »».
Dve godine nakon tog saopštenja, u Beogradu će jedna knjiga u izdanju Radija B92 („slobodna“ i „nevladina“ naravno) pod nazivom „Srebrenica“ imati na naslovnoj strani citat navedenih reči sudije Rijada.
Ove rečenice će, takođe, ponoviti Generalni sekretar OUN Kofi Anan u izveštaju koji je podneo Generalnoj skupštini 15. novembra 1999. na osnovu rezolucije istog foruma br.52/35 iz 1998. kojom je dobio mandat da sačini izveštaj o Srebrenici.
Obratimo pažnju da je priča o Srebrenici, sa potrebom da šokira i zastraši, pripremila i pratila izlazak NATO snaga van granica u kojima je bio pola veka, a što je svakako trebalo objasniti javnom mnenju velikih zemalja. Takođe je i agresija na Srbiju i njena potonja okupacija bila praćena holivudskom pričom o genocidu.
Tačno deset godina kasnije, 16. novembra 2005. godine, «Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom» je, tražeći reviziju svih presuda u kojima je ovaj lažov sudio, izdao saopštenje na osnovu svojih istraživanja:
•  Izmišljen je deda koji je prisiljen da jede jetru svog unuka; nema dede, nema unuka, nema događaja.
•  Izmišljeno je ubijanje dece pred očima svojih majki; nijedno dete nije ubijeno, niti pred majkom niti bez majke.
•  Izmišljeno je da su muškarci i žene sakaćeni i poklani: niko nije sakaćen, niko nije zaklan; osim toga, od oko 2000 ekshumiranih tela stradalih samo jedno telo je žensko telo.
•  Izmišljeno je zakopavanje živih ljudi: ne postoji ni jedan jedini primer zakopavanja živih ljudi a kamoli više stotina.
•  Višestruko je uvećan broj mrtvih muškaraca. »
(Ljubiša Ristić: Republika Srpska i optužbe za genocid)



    U zabitim selima oko Srebrenice reč «moralno» se često koristi sa značenjem da nešto mora da se uradi. Naprimer, «ja ću da nasječem drva ako je moralno». Nadam se da BorisTadić koristi reč «moralno» u ovom značenju jer bi se u protivnom raspala i logika i moral inicijative o srebreničkoj rezoluciji. Jer, ako je neko zavrnuo ruku Predsedniku Srbije, pa on mora da donese ovu rezoluciju, (s)lažemo se da je ovo pitanje stvarno «moralno».
    «Inicirao sam rezoluciju o Srebrenici jer smatram da to pitanje nije ni stranačko niti političko, već vrednosno i moralno.» (Boris Tadić, Politika, 13.01.2010. podvukao LJ.R.)

    Može se o moralu govoriti i bez činjenica, ali se ne može o moralnosti konkretnog događaja govoriti bez pozivanja na činjenice. To je već nemoralno. I nenormalno.

    Koje činjenice ima u vidu Skupština Srbije u odnosu na koje se moralno određuje? Da li je formirana Državna Komisija Republike Srbije da utvrdi činjenice o ratnim zločinima? Da li je u «prelomljenim mozgovima» naših poslanika samo «istina» neprijatelja? O čemu ti ljudi uopšte pričaju?

    Ostavićemo na stranu moralno preteško pitanje zašto se o jednom zločinu (nad pravoslavnim hrišćanima) ćuti a o drugom zločinu (nad muslimanima) dere iz sveg glasa. Postavićemo pitanje o činjenicama koje će biti vrednovane u Skupštini Srbije kada se bude govorilo o događajima u srebreničkom kraju tokom jula 1995.godine? Gde je spisak žrtava bosanskih muslimana i opis okolnosti pod kojima su stradali?

    «Taj masakr je bio toliko stravičan da je besmisleno bilo šta dalje o tome govoriti». (Aleksandar Vučić, Politika, 21.01.2010.)

    Ova zlokobna rečenica je obrazac srpske sudbine u pripremi: lažljivi moralni stav ubija pitanja o činjenicama! Svako dalje istraživanje događaja iz jula 1995.godine biće zauvek sprečeno, «negatore genocida» čekaju zatvori. Ostaće večita istina o dedi koji je nateran da pojede džigericu svog unuka!


    Nekada se sa sasvim malom decom razgovara na ovakav način : «Da li ti znaš priču o strašnom Vuku!? Da ti pričam? O, to je strašno, to je tako srašno da ne smem ni da ti pričam!»
Kako je moguće da se i o najvažnijim pitanjima, onim koja se tiču sudbine naroda, srpska politička elita ponaša kao da zabavlja sasvim malo dete? Da li je to, najblaže rečeno, nemoralno ponašanje?

    Pre bilo koje rasprave o moralnom pitanju srebreničkog zločina, potrebno je utvrditi činjenice o kojima se zauzima moralni stav. To može da učini samo Državna Komisija Republike Srbije i niko drugi.

    Spornih detalja je beskrajno mnogo. A za početak bi bilo dovoljno da nam se navedu imena ljudi koji su živi zakopani. Ili da nam se kaže bar ime dede koji je nateran da pojede džigericu svom unuku.

    Ako bi se pokazalo da je izjava haškog sudije samo detalj udruženog zločinačkog poduhvata kojim je razbijena SFR Jugoslavija tada se moralni stav pokazuje u svom dramatičnom izrazu:  imamo li moralnu snagu da moćne gledamo u lice i kažemo istinu? Ili je za nas «moralno» samo ono što mora da se uradi?