Jezero Gazivde„Gazivode“ su bile i ostaće srpske

Albanci ubiru profit od „Gazivoda“ čak i na energiju koju prodaju KEK-u zbog čega Srbi gube godišnje oko sedam miliona evra.

Vučićevo istorijsko „ne“ kad je reč o davanju Prištini sistema „Gazivode“ na Kosovu i Metohiji, čak i po cenu da se nijedno poglavlje u pregovorima sa EU ne otvori, naišao je na opšte odobravanje ljudi iz pokrajine, pogotovu Srba na severu.

Stevan Vulović, predsednik Opštine Zubin Potok kaže da je premijer video suštinu problema i napravio pravu stvar.

„Albancima sada nećemo dati ništa, jer ništa i nije njihovo, već naše. Mi imamo studiju izgradnja sistema Ibar — Lepenica, od prvog dana do danas, gde se jasno vidi kome ’Gazivode‘ pripadaju. Zapravo, ispravno je reći samo sistem ’Ibar‘, jer sistem ’Lepenica‘ nije nikad ni urađen. Dakle, celokupan prostor jezera se nalazi 20 odsto u Srbiji, a 80 odsto na teritoriji Zubinog Potoka, na Kosmetu. Mi to održavamo i remontujemo i niko osim lokalne samouprave, to jest nas, u taj sistem ne ulaže“, tvrdi Vulović.

Smišljen koncept iseljavanja Srba

Iz tih razloga on insistira na tome da Albanci ne polažu nikakva prava na „Gazivode“. Vulović podseća da je tokom pravljenja jezera iseljeno oko 40 odsto stanovništva i sumnja da to nije bilo slučajno.

„To je očito bio smišljen koncept da se zatvori zelena transverzala da se spoje Kosovo i Sarajevo. Paradoksalno, ali ’Ibar — Lepenac‘ je najuspešnije albansko preduzeće na teritoriji Zubinog Potoka, čistom albanskom otimačinom. Sve što se zaradi završi u Prištini, a da mi kao Opština od toga nemao ni dinara. Ne može da se zamisli život Kosova bez ’Gazivoda‘ jer od njega direktno zavisi  proizvodnja struje i vode za piće za Prištinu, Gračaničko jezero… Sve je iz ’Gazivoda‘ naše, a koriste samo Albanci“, kaže Vulović.

Vulović kaže da Srbi, iako upravljaju preduzećem, ne mogu da naplate ništa.

Mi ulažemo, oni ubiru profit

„Mi smo sa proizvodnjom struje vezani za srpsku elektroprivredu. Albanci ubiru profit čak i na energiju koju prodaju KEK-u. Naplaćuju enormno velike pare koje idu u Prištinu. To je najvažnije preduzeće na Kosovu i Metohiji“, objašnjava Vulović.

Briselski sporazum otvorio je pitanje ko će upravljati jezerom Gazivode, branom i hidrocentralom, a zbog toga što ne mogu da naplate ono što proizvode, Opština Zubin Potok, po nekim procenama, svake godine gubi oko sedam miliona evra.

Istorija i geografija

Dve trećine jezera u Srbiji je na teritoriji opština Novi Pazar i Tutin, a Beograd se zalaže da ceo kompleks „Gazivoda“ bude pod kontrolom buduće Zajednice srbskih opština i da Zubin Potok — na čijoj teritoriji su brana, hidroelektrana i deo jezera, pozivajući se na praksu u EU — upravlja nad ovim resursom.

Kamen-temeljac za branu Gazivode postavio je na Petrovdan 1972. tadašnji premijer Savezne vlade Džemal Bijedić.

Građena je iz kredita Međunarodnog monetarnog fonda koji je najpre otplaćivala Jugoslavija, a potom Srbija, a radove je izvodila „Hidogradnja“ iz Beograda. Pregrađivanjem Ibra kod mesta Gazivode (brana visoka 107 metara, u osnovi široka 460 metara i duga 406 metara) nastalo je jezero sa oko 380 miliona kubnih metara vode koja „pokriva“ površinu od oko 12 kvadratnih kilometara.

Najveća dužina je 24 kilometra (od mesta Gazivode do Ribarića), a širina varira od jednog do nekoliko kilometara.

Vlada Kosova po svaku cenu žele da gazduju „Gazivodama“ jer se iz jezera vodom snabdeva Priština i još nekoliko kosovskih opština.

Hidrosistemom ’Ibar — Lepenica‘ navodnjava se deo centralnog Kosova, a termoelektrane u Obiliću „hlade“ se vodom sa Gazivoda, pa ne bi mogle da rade ako bi se ovde zavrnule slavine.

Inače, Opština Zubin Potok, pretežno naseljena Srbima, postojala je do 1965. godina kada je dekretom Skupštine Kosova ukinuta, a Zubin Potok postao mesna zajednica opštine Kosovska Mitrovica.

Tek posle izgradnje brane, potapanjem polovine Zubinog Potoka i prisilnim iseljenjem Srba, na inicijativu preostalih žitelja, ponovo je formirana opština 1987. godine.

Srbi su živeli sa obe strane brane, a kvadratni metar najplodnije zemlje tada im je plaćan 18 dinara, koliko je koštala i paklica „drave“, u to vreme najjeftinijih cigareta.

Potopljeno je više oko 600 domaćinstava, dve crkve, četiri groblja, pod vodom su i čuveni dvori Jelene Anžujske iz Nemanjićkog perioda.

Studiju o „Gazivodama“ od početka gradnje do danas možete videti ovde.

Brankica Ristić,