Stošezdeset godina od smrti Kirkegora

Pre  160 godina umro  je danski filosof, teolog i pisac,  koga smatraju jednim od utemeljivača egzistencijalizma,   Soren Kirkegord (Soren Koirkegaard,  1813-1855)

Za razliku od nemačkog klasičnog idealizma koji je  zastupao Hegel,  Kirkegor je istrajavao na primarnosti  čistog bića (egzitencijalnosti)  koja je  ispred sekundarne racionalnosti,  što će kasnije posle određenog dijaleketičkog puta razvoja  ličnosti nužno naći  svoj smisao u veri.

To kao i ceo niz drugih momenata  su poslužili rsprostiranju tačke gledišta  shodno kojoj je danski mislilac postao predstavnik iracionalizma.

Kirkegor je završio teološki fakultet na Univerzitetu u Kopenhagenu 1840, a  za godinu dana je dobio  stepen magistra nakon što je odbranio disertaciju „O pojmu ironije  sa posebnim osvrtom na Sokrata“ koja je bila posvećena pjmu ironije kod starogrčkaih autora i romantičara.

Raskida veridbu i piše svoje glavne radove

Posle raskida veridbe pa sve do 1851,  godine  mnogo radi,  piše svoje glavne radove.

Nakon tog perioda  prestaje da piše sa obrazloženjem da je on već rekao sve ono što je bio dužan da kaže ostavši dosledan sve do „crkvene polemike“ pred kraj života 1855. 

Provodio je vreme usamljen  u svom obitavalištu,  daleko od ljudi,  sa kojima je je inače i ne  družeći se s njima  saosećao i duboko ih shvatao.

Izvanredna psihološka  preciznost i dubina njegovih radova

Radovi Kirkegora se odlikuju izvanrednom  psihološkom  preciznošću i dubinom.

Kritikovao je,   i to posebno oštro poslednjih godina svoga života i stvaralaštva,  besplodnost   hrišćanskog života,  stremljenja da se živi udobno i spokojno  i pri tome da se smatra hrišćaninom.

Smislu hrišćanskog života su posvećeni njegovi egzistencijalistički radovi – „Besede“ (Taler),   „Uvod u hrišćanstvo“  (1850. ) kao i poslednji rad objavljen u časopsiu „Magnovenja“.

Učenje o trima stadijima čovečjeg postojanja

U nasleđu Kirkegora je ključno učenje o trima stadijumima čovečjeg postojanja.

Prvi  stadijum je  formulisan u traktatu  „Ili-ili“, a zaknjučnu formulaciju svog učenja u radu „Zaključni nenaučni pogovor  „Filsofskim fragmentima „.

Kirkegor razlikuje ova  tri stadijuma  čovečjeg postojanja: estetsko,  etičko i reloigiozno.

Saobrazno s tim stadijumima,  najslavniji danski mislilac  svrstava ljude u četiri tipa : 1. malograđanin (Spidsborgeren),  2.  esteta (Estetikeren), 3.  etičar  (Etikeren),  4.  vernik (den Religiose).

Malograđanin živi tako  kao okruženje. Nastoji da radi,  da stvori porodicu,  da se lepo odeva i da lepo govori. On se ponaša prema instiktu stada. Živi bez konflikata, uvek se mireći s okolnostima,  i ne msileći da može bilo šta promeniti u svom životu. Prosto nije ni svetsan  da ima izbora.

Esteta,  nprotiv,  zna da ima izbora. On zna da ne treba da sledi ostale. Bira sam sebi put. Bira život koji je pun zadovoljstava. On uživa u dobrim jelima,  dobrom  vinu,  lepoj ženi. Nije zaokupljen osećanjem   duga  i odgvorniosti i uopšte ne  razumišnja šta je dboro i šta je zlo. Jednostavno živi današnji dan i naslađuje se životom. Ako nema ničeg interesantnog,  onda mu postje strašno dosadno. I tada oseća da mu je život prazan. 

Čovek može preći  sa preživljavanja  na etički stadijum   kad njegovim postupcima  rukovdi razum i osećanje duga.

Etičar ne oseća da je njegov život pust. On ima razvijeno osećanje duga  i odgvornosti, ume  dobro da razabere gde je dobro,  a gde zlo,  šta je dobro,  a šta loše.  Smatra da je neophodno da živi sa ženom, da je voli i da joj bude  veran, nastoji da samo dboro postupa i da ne uradi ništa loše.

Na etičkom stadijumu  estetsko načelo ne iščezava potpuno, nego,  naprotiv,  nastaje kolebanje između ova dva načela.

Na kraju krajeva,  čovek može postati svestan ograničenosti kako estetskog,  tako i etičkog životnog principa  pa mu ne prreostaje ništa drugo negho da ponovo iskusi očajanje.

Tada već prelazi  direktno na duhovni stadijum, u kome se čovek rukvodi srcem,  verom,  koja ne podleže ni osejanosti ni razumu.

Religiozni  čovek shvata da  nije savršen. 

On je svestan da je grešan i traži spasenje od Boga,  verujući svim srcem da će mu Gospod oprostiti.

Jer Bog je savršen,  a čovek nije.

Odbacujući dogmu o praroditeljskom grehu,  Kirekegor određuje čovečeji život kao očajanje. Očajanje kao  što i pripada geršnoj prirodi čoveka  istovremeno se razamtra i kao jedina nmoghućnost puta čovekovog k Bogu.

Tri tipa očajanja

Shodno trima stadijumima razvoja čovekovog bića, Kirkegor  utvrđuju  tri tipa očajanja.

A) „Očajanje mogućeg“ kod estetskog čoveka  vezano je sa  realnošću koja  ne odgvara njegovim očekivanjima.

U svojoj svesti  takav čovek nastoji da  zameni svoje Ja drugim Ja  koje je steklo neka preimućstva, snagu,  um,  lepotu,  itd.

Očajanje nastalo usled želje da se ne bude ono što si,  dovodi do rspada bića. 

Razdvojena estetska  zadovoljstva su fragmentarna i ne odlikuju se jedinstvom. 

Kao rezultat takvog stanja,  Ja „se rasipa u pesak magnovenja“.

B) „Mužestveno očajanje“  nastaje kao rezultat da želje da se bude sam  svoj, da Ja  osigura neprekidnost. Takva želja je rezultat moralnih napora etičkog čoveka.

Ja za takvog čoveka nije više  sveukupnost slučajnih „estetskih“ zadovoljstava,  nego rezultat slobdnog formiranja  sopstvene ličnosti.

„Međutim,  tragična „samozadvoljnost“ čoveka,   uverenog da  je samo njegova sopstvena snaga dovoljna za oličenje Ja,  neizbežno dovodi  do nesposbnosti da se prevaziđe sosptvena konačnost, da se „uzdigne do Boga“.

V) „Apsolutno očajanje“  kod religioznog čoveka nastaje kao rezulat saznanja da je svet ostavnjen od Boga kao i spsotvene usamljenosti pred Tvorcem.

Do istinske vere se ne dolazi usvajanjem religioznih tradicija,  nego je ona rezultat apsolutno slobodnog i odgvornog izbora u situaciji apsolutnog očajanja.

Veliki uticaj Kirekegora  na filosofe i pisce HH veka

Ideje i dela Kirkegora izvršile su velikii uticaj na evropsku i svetsku filosofiju i književnost.  U mnnogome mu duguju Henerih Ibzen (1828-1906), Miguel de Unamuno  (1864-1936),  Anton Pavlovič Čehov (1860-1904),  Nikolaj Berđajev (1874-1948)  Martin Hajdeger (1889-1976),  Karl Jaspers (1883-1969) i mnogi drugi.  


Branko Rakočević