Pedeset festivala u Kuli prohujalo sa vihorom aplauza (2.)

Utemeljivači  Republičkog festivala drmskih amatera Srbije  čijoj je prvoj  svečanoj liturgiji   sasluživao i blagodarenje teatru održao  niko drugi nego vrhovni verodostojnik  srbskog glumišta Dobrica Milutinović u godini kojom  je počiljala druga polovina minulog nam veka, verovali su da će gledalac uskoro zaželeti  da postane učesnik scenskih misterija.

Zato što je bio zamoren,  on gledalac, od njemu tuđih prizora,  zaželeo je da  učestvuje u misterijama  mkao što je dosad bio učesnik u igri.

I sve se to počelo dešavati  i ostavrovati na sedam festivalkih seansi pre nove,  to jeste pre kulske pozorišne ere (pr.k.p.e).

A počelo se ispoljavati  već na prvom festivalu održanom u Beogardu 1951,  da  bi bilo još kizražajnije  i na drugom beogardskom (1953.)  i  još  primetnije  na trećem beogradskom (1958.).

Želja gledaoca  za prelazak iz igre u scensku  misteriju manistovala se i na osatla 4 festivala post beogardekog kruga  održavnih u proseku svake  druge  godine:  četvrtom u Kraljevu 1960,  zatim petom u Vrnjačkoj Banji (1963.) pa oet u Kraljevu (šestom,  1964.) i psoednjem,  sedmom pre npbe kulske ere (Smedersvska Palanaka,  1965.

Na ovih 7 festvala održanih tokom 15 godina (od 1951-1965)   pre nove kulske ere, sa tendecijom da pozorište bude izraz,  a ne samo igra,  izvedeno je  ukupno 54 predstave  od kojih 42 na srbskom  jeziku,  7 na albanskom,  2 na mađarskom i   jedna na bugarskom.

Početak nove festivalske   ere zbio se u junu  1966. kad je  Kula  izabrana za stalnu nastambu   najuspešnijim  dostignućima dramskih amtera Srbije,  što je i zvanično obznanjeno na Osmom fetivalu,  koji  posta Prvi Kulski i osta do ovog  pedesetog ovogodišnjeg.

Kulski festival je tokom 50 scenskih seanasi  u prvom redu  svojom    amaterskom pozornicom  uspeo da opovrgne  do tada važeću estetsku dogmu po kojoj savremeno pozorište može jedino da bude spektakl jer se u njemu sve dešava i postoji radi  spektakla:  profesionalni glumci, rampa i zavesa, večno izmolovane dekoracije  koje treba da stvore iluziju stvarnosti, lukvstvo uma realističkog tetara  kao i mudrijaški izumi uslovne radnje.

Zadivljujući kretaivni  bilans:  na 50 kulskih festivala koji su prohujali sa vihorom aplauza  izvdeno je pred oko 90.000 gledalaca 438 predstava pd kojih  340 na srpskpom jeziku,  a 90 na jezicima  sedam nacionanih manjina koje žive su Srbiji

Oko 90.000 poklonika scenskih čarolija     ,  zadnja pošta: Kulturni   centar Kula su na 50 festivala  koji su prohujali sa vihorom aplauza  naslućivali su poruke  buduće,  još nesvanule estetike  koja je upućivala na to da se na pozornici izliva dažd  iz oblaka dramske poezije,  da iskre  zraci svetlosti  od odraza prepozantih oblika.

Nstajalo je vreme fetivalskog zrenja  u kome su izdaleka odeuf dopirali zvuci:

„Kad već ne možemo da prikažemo nemoguće pomoću mogućeg,  zašto onda ne bismo odbacili svaku mogućnost?“

A to „izdaleka“  bilo je istavri takp blizu,  na domaku očinjg vida gledlaca,  na bini kulskog pozorišta.

Na koju je  je tokom  pola veka  izlazio onaj  soj mladosti čija se  vatra razgara u plamenu   scenskog tovraštva.

A imao je radi čega izaći na pzornicu tokom 50 festivala koji su prohujali Kulom  svihorom apaluza:  da bi u takmičarskoj konkurenciji odigrali ukupno 438 predstava  od kojih  348 na srbskom jeziku,  a 90 na sedam jezika  nacionanih manjina koje žive u Srbiji: 33 na albanskom,  28 na slovačkom, 11 na rusinskom 10 na mađarskom,  6 na turskom,  2 na rumunskom i jedna na bugarskom jeziku.

A sve sto događalo pred oko 90.000 gladlaca,  poklonika scenskih čarolija iz Kule,   najlepše  varoši srbskog pozorišnog amaterizma.

I otuda nikog više ne može iznenaditi pitanje:
„Šta bi bilo pozorište ako ne bi značilo promenu  postojećeg stanja“? Bilo kakvu prmenu.

Makar bili primorani da tamo gde nam nedostaju perspektive upoznamo plesni tetar.

(Nastaviće se)


Branko Rakočević