«Specijalci» Trećeg Rima

 U martu 1920. g. – pre 85 godina – 35 hiljada stavropoljskih i terskih kozačkih porodica proterano je iz Severne Osetije u stepe Stavropolja

Rusko kozaštvo nije ništa drugo do delotvorno praktično oličenje ruske ideje u odupiranju okolnim neprijateljskim snagama. 
Kozaštvo nije etnos, nije nacionalnost niti stalež. Smatrati tako – znači umanjiti dostojanstvo i podvig našeg kozaštva koje ima vaseljenski značaj na vagi istorije. Kozaštvo je samoorganizovani, najdelotvorniji, najodvažniji i najpožrtvovaniji deo bogonosnog ruskog naroda koji je razvio posebno ustrojstvo života i službe, i koji je zapala misija da služi Božjoj zamisli o Rusiji kao Trećem Rimu koji zadržava svetsko zlo. 
Duhovnim i vojničkim podvigom naših predaka i vernošću Zakonu Božjem naša je vaseljenska pravoslavna imperijalna državnost od Boga zaslužila posebno pozvanje u ljudskoj istoriji – da pruža otpor zlu u svim njegovim ispoljavanjima, te upravo zato istorijski život i misiju kozaštva čini neprestani rat protiv sila zla i upravo je zato kozak pre svega odvažan ratnik. Bez tog služenja kozaštvo bi izgubilo smisao svog postojanja i pretvorilo se u sitan egoistički narod poput mnogih – upravo ka tome vode kako samostijniki-kazakijci (samostijniki – ukrajinski: indipendisti, pristalice nezavisnosti), tako i svetske zakulisne snage koje takve teorije uvode u stremljenju da otklone sve prepreke svetskoj prevlasti i želji da oslabe kako kozaštvo tako i Rusiju u celini. 

U svojoj zadivljujućoj i lepoj istoriji naše je kozaštvo u stvari i izvelo geopolitičko čudo Trećeg Rima, pionirski raširivši prostranstvo dolične pravoslavne državnosti na šestinu Zemlje. Najvažniji uslov za taj podvig bila je vernost Pravoslavlju i za to je kao nagrada dobijena Božja pomoć, bez koje bi to geopolitičko čudo bilo nemoguće. 
I lična neustrašivost kozaka-ratnika zasnivala se pre svega na dubokoj veri u Boga i težnji da služi Ruskoj stvari kao Božjoj stvari čak i po cenu svog zemaljskog života. 
I uopšte, čitava je Ruska vojska oduvek bila više od obične vojske. Ruska vojska se razlikovala od armija drugih zemalja sveta po tome što nije štitila samo materijalne i teritorijalne vrednosti i nacionalne interese svoje zemlje, nego i vaseljensku zadržavajuću državnost Trećeg Rima, koja sprečava širenje svetskog zla i greha kao norme. 

Kozaštvo je bilo u prvim redovima te Ruske vojske u zaštiti državnosti kako od spoljnih tako i unutrašnjih neprijatelja. Rusko kozaštvo je bilo toliko neodvojivi deo ruske pravoslavne državnosti da je posle njenog sloma 1917. godine izgubilo glavni – istoriosofski – smisao svog postojanja kao štita i «specijalaca» Trećeg Rima. Ono je, istina, pružilo najveći otpor komunističkoj vlasti, postavši ishodište Belih armija, ali u uslovima sveopšte smutnje, kao i čitav Beli pokret, nije uspelo da vodi borbu na osnovu prave ruske ideologije (izuzev kratkog razdoblja generala M.K. Diterihsa na Dalekom Istoku, gde je kozaštvo takođe odigralo vrlo važnu ulogu). 
Ne čudi ni to što su bogoborci-boljševici u svojoj borbi protiv «crnostotinaške nacionalne kulture ruskog naroda» (Lenjin) naneli posebno strašan udarac njegovom aktivnom delu, izvršivši genocid nad kozacima kao svojim najupornijim protivnicima već u godinama Građanskog rata (sada je poznata tajna direktiva Sverdlova od 24.01.1919. g. o «potpunom istrebljenju» kontrarevolucionarnog kozaštva), a zatim u godinama kolektivizacije i bezbožne petoletke. 

Usled neprekidnih represalija i socijalne unifikacije u sovjetskoj Rusiji, kozaštvo nije moglo očuvati čak ni svoj tradicionalan svakodnevni život. I, na žalost, kada je posle pada komunističke vlasti 1991. g. počeo pokret za preporod kozaštva, većina njegovih učesnika više nije ima pređašnju imperijalnu službenu samosvest. Nisu shvatali da je preporod istinskog kozaštva nemoguć bez preporoda pravoslavne državnosti. Postojanje kozaštva nezavisno od nje (kao što su povremeno hteli pojedini častoljubivi samostijni atamani još tokom smutnje Građanskog rata) značilo bi – ponovićemo – pretvaranje kozaka u malu, pred svetskim zakulisnim snagama nemoćnu, ništavnu narodnost «kao sve druge», uz odricanje od svoje jedinstvene državne uloge «specijalaca» vaseljenske zadržavajuće Imperije. 
Postkomunistički «preporod» kozaštva jeljcinovskog razdoblja uglavnom se izrazio u spoljnim obeležjima: izveštačenim uniformama, ordenima i činovima ručne izrade, i povicima «Ljubo!» (milina) (kako Jeljcinu, tako i Zjuganovu) uz zaboravljanje službene suštine kozaštva. 
Ne čudi što takav «preporod» kozaštva nije odoleo ni iskušenju sticanja posebnog statusa od sadašnje proameričke vlasti RF, ni mamcu «posebnog etnosa» i čak «naroda» koji se razlikuje od ruskog. Uvođenjem takve teorije prvo su se bavili Austrijanci i Nemci u nameri da otrgnu kozaštvo od Rusije, a u godinama hladnog rata – Amerikanci koji su 1959. g. u svom «Zakonu o porobljenim nacijama» proglasili izvesnu «Kozakiju» okupiranu od «ruskog komunizma». 
U svrhu podsticanja kozačkog separatizma tokom 1980-1990. g. šireno je dosta odgovarajućih izdanja, štedro štampanih nečijim parama, i uopšte ne čudi što je u popisu stanovništva RF 2002. godine 140 hiljada ljudi navelo da su kozaci a ne Rusi! Oni ne shvataju da lišavanje kozaštva ruske samosvesti vodi i njegovom duhovnom usitnjavanju, i slabljenju Rusije. Ne bude li Rusije, neće biti ni kozaštva. 
Međutim, istinski preporod ruskog kozaštva je moguć ako se ispravno reše dva pitanja: 
1) pod kojim uslovima i na kojim teritorijama se u naše doba realno može preporoditi nešto nalik na pređešnji kozački svakodnevni život i samoorganizovanje? 
2) kakvo oličenje u naše vreme može i mora naći kozački duh posebnog ratničkog staleža – «specijalaca» Trećeg Rima? 
I. Odgovarajući na prvo pitanje, mora se priznati da je na većini pređašnjih kozačkih teritorija, odavno unifikovanih administrativnim ustrojstvom i SSSR, i savremene RF, obnova kozačkih vojski u vidu nekakve tačne kopije pređašnjih – i utopija, i nepotreban samocilj. Ta, i ranije su, kada bi Imperija u svom rastu prestigla teritorije kozačkih vojski, one postajale nepotrebne i ukidale se, a kozaštvo se premeštalo na nove međe kao štit. Danas bi u istom svojstvu kozaštvo moglo odigrati sličnu ulogu upravo tamo gde je našem narodu potrebna odbrana od neprijatelja. 
Mogu se izdvojiti tri takva stupnja odbrane. Prvi je na ruskim teritorijama odsečenim od Rusije veštačkim boljševičkim granicama i uprkos volji tamošnjeg stanovništva nezakonito uključenim u sastav novostvorenih samoproglašenih država. Delimično su to upravo kozačke zemlje, kao što je Južni Sibir pripojen Kazahstanu. Ako se tamo stvore kozačke organizacije, stanice (kozačka sela) i teritorije kompaktne nastanjenosti, moglo bi kao minimum postati važan oblik zaštite interesa čitavog starosedelačkog ruskog stanovništva, a kao maksimum – sredstvo pripreme njihovog budućeg legalnog ujedinjavanja s Rusijom. Takvi oblici kozačke organizacije bili bi umesni i na teritoriji sadašnje samostijne Ukrajine (Malorusije) – tj. u zavičaju ruskog kozaštva, i u Pridnestrovlju (kozaci-dobrovoljci su tamo već dali svoj doprinos odbrani ruske nezavisnosti), i na drevnim ruskim zemljama u sastavu pribaltičkih država. 
Naravno, razvoj i uspeh vaspostavljanja takvih kozačkih struktura nezamisliv je bez odgovarajuće podrške i državničke politike ruske vlasti. Od sadašnjih vlasti se to ne može očekivati, ali moralni imperativ kozačkog pokreta mora glasiti: treba služiti Ruskoj pravoslavnoj stvari kao Božjoj stvari, nezavisno od današnjih šansi na uspeh i ne izračunavajući Božje rokove. 
Drugi stupanj su teritorije duž granica sadašnje RF kojima je potrebna odbrana od spoljnog delovanja. To je pre svega Severni Kavkaz i Daleki Istok duž granice s Kinom za njenu odbranu od nelegalne imigracije. Takođe je moguće uvođenje na tim teritorijama naoružanih kozačkih stanica (uključujući i administrativno vraćanje kozacima zemljišta koje su boljševici dodelili Čečeniji), s tim da im se pruže olakšice i državna podrška, naravno, samo u vidu specijalnog državnog programa u saradnji s ministarstvom odbrane. To se ne tiče samo onih koji su po poreklu kozaci, nego i svih onih Rusa koji žele da postanu kozaci da bi požrtvovanije služili Rusiji. 
Treći stupanj kozačke odbrane je u dubini same Rusije za zaštitu našeg naroda od navale etničkih kriminalnih grupa i svakojakih vrsta inorodne mafije. I to ne samo u Stavropoljskoj i Krasnodarskoj pokrajini, Astrahanskoj, Volgogradskoj i Rostovskoj oblasti, gde je vrlo napeto stanje, već i u Središnjoj Rusiji, pogotovo u velikim gradovima i samoj prestonici. Takve kozačke strukture bi trebalo da nastaju slobodnim prijavljivanjem i po tipu dobrovoljnih narodnih družina (za održavanje javnog reda), i u vidu proizvodnih zadruga ili drugih vidova ekonomske delatnosti u cilju samofinansiranja. U tom slučaju je važno dobijanje podrške ne od centralne vlasti, već od lokalne uprave i organa zaštite javnog reda, koji bi u načelu trebalo da su zainteresovani za zavođenje reda. Naravo, u tu svrhu treba u lokalne strukture vlasti uvoditi odgovarajuće nepodmitljive Ruse. 
Izuzetno je važno da se pod rukovodstvom bivših i aktivnih vojnih lica organizuju omladinski centri vojno-rodoljubivog vaspitanja zasnovanog na kozačkim tradicijama. Na toj osnovi potrebno je hitno stvarati kozačke patrole za sistematske akcije protiv razvratnih uličnih reklama, delatnosti sektaša i trgovaca narkoticima, za zaštitu građana od razuzdanosti inorodne mafije. 
Po rečima jednog savremenog kozačkog atamana-preduzetnika (ataman – kozački vojni starešina) preduzimljivog kova: «Kozaštvo je sistem za opstanak Slovena u uslovima neprijateljske okoline» (V.P. Melihov). I naš narod mora taj sistem stvarati svugde gde zatreba, uključujući stvaranje korporativnih kozačkih struktura u velikim preduzećima, pri službama za zaštitu javnog reda, prirode i drugim. 
Slikovito rečeno, zadatak kozaštva u naše doba može se formulisati na sledeći način: vaspostavljanje na čitavoj teritoriji istorijske Rusije, putem slobodnog prijavljivanja, žarišta i infrastrukture istinskog ruskog života u uslovima antiruske vlasti s gipkim oblicima pružanja otpora prema istoj, u skladu s konkretnim potrebama i mogućnostima – od saradnje s dostojnim predstavnicima vlasti do smene nedostojnih. Takva žarišta se već stvaraju (kao primer se može navesti kozačka opština «Spas» grada Obnjinska Kaluške oblasti na čelu s atamanom I.K. Lizunovom). 
II. Što se tiče drugog pitanja: kakvo oličenje u naše doba može i mora naći kozački duh viteškog reda ili «specijalaca» Trećeg Rima? – ukratko se može reći da on mora biti usmeren na maksimalistički cilj: vaspostavljanje istorijske pravoslavne državnosti na čelu s Božjim Pomazanikom – samo se uz takav cilj možemo nadati Božjoj pomoći. Ako je ranije u ruskoj istoriji kozaštvo služilo njenom jačanju i samim tim Božjoj zamisli o Rusiji, ono sada mora poslužiti njenoj obnovi, jer bez toga kozaštvo gubi smisao svog postojanja. To jest, ruski narod u ovoj istorijskoj epohi mora iz sebe na osnovu tradicija i duha starog kozaštva iznedriti novo kozaštvo koje odgovara potrebama vremena i njegovim izazovima.