Opseg srbskoga književnog jezika danas

U na­u­ci vla­da pra­vi­lo – ko­je je pri­hva­tlji­vo i kao op­šti fi­lo­zof­ski stav – da bi­lo ko­ji pred­met pro­u­ča­va­nja i škol­ske na­sta­ve mo­ra bi­ti ja­sno iden­ti­fi­ko­van, de­fi­ni­san i ome­đen od su­sed­nih i srod­nih pred­me­ta na­u­ke i di­dak­ti­ke – pa je ta­ko i sa je­zi­kom. Srp­ski je­zik uop­šte, pa i knji­žev­ni srp­ski je­zik, po­sle ve­li­kih po­ra­za srp­skog oruž­ja i srp­ske na­ci­o­nal­ne ide­je u ju­go­slo­ven­skom gra­đan­skom ra­tu, na­šao se u sen­ci po­li­tič­kih pre­ga­nja­nja i no­vi­nar­skih do­mi­šlja­nja, a osta­je go­to­vo sa­svim iz­van na­uč­nog po­gle­da na ono što se  da­nas tim ter­mi­nom mo­že i mo­ra na­zva­ti. Za­to je o to­me po­treb­no da­nas po­ve­sti na­čel­nu ras­pra­vu. Po­jam srp­skog je­zi­ka – kao i sva­ki dru­gi – ima svoj obim i sa­dr­žaj, a srp­ski je­zik se po tim pa­ra­me­tri­ma od­re­đu­je bar na dva ni­voa: na ni­vou te­ri­to­ri­jal­nog pro­sti­ra­nja i oso­bi­na nje­go­vih di­ja­le­ka­ta, i na ni­vou knji­žev­nog je­zi­ka kao sred­stva kul­tur­ne ko­mu­ni­ka­ci­je.

Ogra­ni­ča­va­mo se na je­zič­ku gra­đu srp­ske knji­žev­no­sti i na iden­ti­fi­ka­ci­ju je­zi­ka te knji­žev­no­sti, tj. pi­sa­ca ko­ji se iz­ja­šnja­va­ju ili ko­ji se po kul­tur­noj i/ili na­ci­o­nal­noj pri­pad­no­sti sma­tra­ju srp­skim pi­sci­ma. Raz­log za ta­kvu od­lu­ku le­ži u či­nje­ni­ci što je knji­žev­nik da­le­ko slo­bod­ni­ji u upo­tre­bi je­zič­kog idi­o­ma ko­jim će pi­sa­ti svo­je tek­sto­ve ne­go dr­žav­ni či­nov­nik, tr­go­vac, pri­vred­nik i dr. Ovi po­to­nji na­bro­ja­ni slo­je­vi sta­nov­ni­štva, na­ro­či­to či­nov­nič­ki sta­lež, ogra­ni­če­ni su im­pli­cit­nim ili eks­pli­cit­nim re­gu­la­ma je­zič­ke nor­me, ko­ja je re­zul­tat is­tra­ži­vač­kog po­stup­ka i na­uč­nim ili so­ci­jal­nim auto­ri­te­tom eta­bli­ra­nog je­zič­kog po­na­ša­nja či­ji je re­gu­la­tor dr­žav­na ad­mi­ni­stra­ci­ja na pod­ruč­ju o ko­jem je reč, te ško­la, štam­pa i me­di­ji, ili pak vla­da­ju­će mi­šlje­nje, uvre­že­ne na­vi­ke, je­zič­ka mo­da ili sl.

Na­ci­o­nal­nim iden­ti­te­tom knji­žev­nih stva­ra­la­ca i knji­žev­no­sti ko­ju stva­ra­ju i pro­u­ča­va­ju po­ku­ša­će­mo da od­re­di­mo iden­ti­tet je­zi­ka ko­jim su pi­sa­ni nji­ho­vi tek­sto­vi. „Kao što je u pri­ro­di knji­žev­no­sti da se stva­ra u je­zi­ku – pi­še po­zna­ti isto­ri­čar knji­žev­no­sti J. De­re­tić – u nje­ne osnov­ne pret­po­stav­ke spa­da i to da se ona stva­ra u okvi­ri­ma ne­ke za­jed­ni­ce, da je na­me­nje­na pr­ven­stve­no čla­no­vi­ma te za­jed­ni­ce, da nji­ma pri­mar­no pri­pa­da. Ta po­ve­za­nost, vi­še od sa­mog je­zi­ka, či­ni osno­vu na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta knji­žev­no­sti [...]“. I upra­vo pro­blem na­ci­o­nal­nog, ali i in­di­vi­du­al­nog iden­ti­te­ta stva­ra­o­ca, nje­go­vih shva­ta­nja i stva­ra­lač­ke in­spi­ra­ci­je – je­ste je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih mo­me­na­ta u pi­ta­nji­ma od­re­đe­nja je­zi­ka sva­kog pi­sca po­na­o­sob, a za­tim i je­zi­ka kul­tur­nog am­bi­jen­ta ko­jem pi­sci po svom opre­de­lje­nju pri­pa­da­ju.

Knji­žev­nost je je­dan od iz­vo­ra re­gu­la­tiv­ne mo­ći i nor­ma­tiv­nih mo­de­la­tiv­nih uzu­sa i za sam je­zik. Ta­ko se na je­zik pre­no­si ono što ne­ki pro­u­ča­va­o­ci na­zi­va­ju „knji­žev­nom na­ci­o­nal­no­šću”; ta­ko se za­pra­vo for­mi­ra i „je­zič­ka na­ci­o­nal­nost”, svest o nor­mi i nje­noj ve­zi sa „du­hom na­ro­da”, sa kul­tur­nim po­seb­no­sti­ma nje­go­vim u od­no­su na dru­ge na­ro­de, ov­de pre sve­ga mi­slim na Hr­va­te, ko­ji se po sva­ku ce­nu že­le raz­gra­ni­či­ti od nas, pa i mi mo­ra­mo od njih. Ni­je nam na­rav­no na­me­ra, ni­ti to spa­da u naš na­uč­ni pro­gram, da pro­pa­gi­ra­mo ov­de ide­ju da je hr­vat­ski fi­lo­lo­ški kor­pus srp­sko­je­zič­ki po ka­rak­te­ru (O to­me bi­smo mo­ra­li osta­vi­ti Hr­va­te da od­lu­če, a zna­mo ka­ko bi od­lu­či­li, i ka­ko od­lu­ču­ju); na­me­ra nam je da opo­me­ne­mo op­štu jav­nost na oprez. Su­ža­va­njem ime­na „srp­ski” na knji­žev­nu pro­duk­ci­ju is­klju­či­vo za­sno­va­nu na srp­skom fi­lo­lo­škom kor­pu­su, ka­ko ga je­dan deo na­še na­uč­ne jav­no­sti shva­ta, do­la­zi­mo u opa­snost da se ne mo­že­mo bra­ni­ti pro­tiv šo­vi­ni­stič­ke an­ti­srp­ske li­ni­je kod na­še raz­bra­će da na­šu kul­tur­nu sce­nu sve­de na be­o­grad­ski krug i na je­zik ko­jim se pi­šu de­la to­ga kru­ga. Pri­nu­đe­ni smo – a i du­žnost nam je kao na­ci­o­nal­nih na­uč­nih rad­ni­ka – da srp­skim sma­tra­mo i pi­sce ko­ji su bi­li uve­re­ni da pi­šu za Sr­be (kao Ma­ta­vulj, Vl. De­sni­ca, Gri­gor Vi­tez i mno­gi dru­gi), pa iako nji­ho­va de­la sa­dr­že ele­men­te ko­ji pri­pa­da­ju hr­vat­skoj je­zič­koj tra­di­ci­ji i hr­vat­skom je­zič­kom kor­pu­su, ka­ko se on da­nas de­fi­ni­še.

O ovo­me kor­pu­su, pre­ma to­me, tre­ba su­di­ti kao o nor­mal­nom srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku ko­ji je funk­ci­o­ni­sao u za­jed­nič­kom kul­tur­nom sa­o­bra­ća­ju go­to­vo či­tav je­dan vek. Va­lja jed­nom za­u­vek na­po­me­nu­ti i to da je ekav­sko-ije­kav­ska va­ri­ja­ci­ja či­sto unu­tra­šnja stvar srp­sko­ga knji­žev­nog je­zi­ka i da o to­me ne tre­ba vo­di­ti ras­pra­vu bi­lo s kim i bi­lo u ka­kvom kon­tek­stu. Ov­de je prak­tič­no reč o od­no­su srp­skog ije­kav­skog knji­žev­nog i je­zič­kog kor­pu­sa – i hr­vat­skog – te se eka­vi­zma ni po ko­joj li­ni­ji ta ras­pra­va ne do­ti­če.

Dr Ra­do­je Si­mić