Dobrota dobrog sunca (esej)

Motreći sve vreme na svoje đake ljubavlju kao okom svoje duše, dobri učitelj je počeo pristupnu besedu na prvom času o dobroti dobrog  Sunca,  ispisujući ubedljivošću svog iskaza u pamćenje đačko,  naslov istoimene pesme velikog  pesnika Tina Ujevića.

Uputio ih  je najpre da se raduju suncu i njegovim milostima,  zato što nam sunce deli i svetlost i boju,  i pesmu pesnika i sliku slikara.

Želja dobrog učitelja,  obznanjena  na prvom času je da njegovi  đaci prate sunčev hod koji vedro uznosi svoju slavu  i nestalan ptičji let Ikara.

Radosna predaja velike želje ptica

Da bi im odmah zatim preneo  radosnu želju ptica iz te Tinove pesme  da budu s njima,  njegovim đacima,   u savezu.  Obavestio ih je takođe,  njih,  svoje dobre đake,  šta to ptice sanjaju  i šta im se događa  u letovima i preletima  njihovim   između zemlje i neba. 

Dobri učitelj je obavestio svoje đake, a koga bi drugog,  da mu ptice javljaju kako su ostavile šume i sveže grane stabala i sjatile se u školu,  u pohode samo njima,  đacima,  dobrog učitelja. 

A pre nego su poletele ovamo,  rekle su hvala  i suncu,  i vetru,  i boji usnulog lišća, baš onako kako ih je veliki mag reči,  Tin,  savetovao.

Doletele su im ptice  u razred  kako  bi im  na njihovom prvom času u novoj školskoj godini predale veliku  poruku sreće iz nebeskog plavetnila! Iz velikog,  plavog kruga i zvezde u njemu,  Miloša Crnjanskog ili „Bože,  koliko plavog trošiš da te ne vidimo „Odiseja Elitija. 

Zato hvalite sunce i njemu budite  vjerni 

Zato  sad   ptice,   na ovom prvom času,  pevaju  đacima,   suncu i boji lišća i svemu onom što se zbivalo i zbiva u tokovima,  letovima  i preletima njihovim između zemlje i neba,  a mora da se nešto važno dešavalo dok one o tome toliko pevaju,  a još više  naslućuju.

„O ptice,  i ja sam ptica, i ja se ljuljam na grani,
  Ili siječem prostore gdje se razmeđa zemlje bratime“

„A kad odlete ptice,  hoće li ostati njihova krila?“,  ohrabren  stihovnim iskazom svog najboljeg druga,  port–parola,  upita onaj što s njim u klupi sedi,   znaju oni,  koji. 

Dobri učitelj, koga jedino  njegovi đaci  uvek uspevaju da odgonetnu,    nastavi sa njima da komunicira na način koji je započeo odeljenski port-parol,   a oni znaju zašto je baš taj nastavni metod izabrao:

„Zato hvalite sunce i njemu budite vjerni,
  Kada ste svijetli, prema njemu ste smjerni!“

I onda,  naviknut da uvek odgovra  na pitanja svojih đaka,  a setivši se poruke velikog ruskog pesnika Aleksandra Bloka,   da ma šta rekao detetu,  ono će uvek pitati „A zašto?“,  zadrživši pogled za tren duže na  odeljenjskom port-parolu nego na drugim đacima,  dobri učitelj prozobri ove reči.  „Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One i u drugima žive.“

Ubeđen da u svim njegovim đacima istim žarom,  lepotom i čistotom gori  želja koju je u kao pitanje izrazio najbolji drug odeljenjskog port-parola da krila ptica ostanu među njima dok sami ne okrilate,  ako već i nisu,  dobri učitelj  se setio  onog što je od Ajnštajna naučio, da  je veče u kojoj se svi prisutni potpuno i u svemu slažu,  izgubljeno veče. Zatim  se tom učeniku,  najboljem drugu odeljenjskog port-parola,  obrati sledećim rečima. „Ne boj se,  nisi sam! Zapamti,  dobro moje dete,  da osim tebe ima i drugih koji žive  svojim,  a tvojim životom,  jer svi su naši sni iz zajedničkog im vrela.!“
               
Pravo na sreću kao neotuđivo pravo čoveka
 
Dobri učiteq je blagodario svojim đacima što su ga učinili srećnim,  jer sreća se ne daje,  nego dariva.  Zato je želeo da im uzdarjem  i uzvrati  dok im je besedio o sreći,  trudeći se  da mu reči budu poput kljunova ptica  koja su do malo čas u đačkoj mašti kljuckala  o odsjaj stakala  širom otvorenih prozora učionice. Kao  u prozore njihovih duša  u kojima su savile gnezda sve dobre ptice ovog veka spremne da u srcima njihovim  zapevaju.  

Čovek živi na svetu ne zato da bi bio bogat,  nego zato da bi bio srećan,  rekao je počinjući besedu o sreći,  dobri učitelj,  pozivajući se na Stendala. On se  često  na nekog, slavom zaštićenog svedoka kroz vekove,  poziva. Posebno mu je bilo stalo da bude ubedljiv kad je izgovarao ove reči,  poput dnevne zapovesti,  sadržane u knjizi naredbe za celu ovu,  a i naredne školske godine,  pa i ceo život. „Svaki čovek  hoće da bude srećan,  ima pravo da bude srećan,  i mora biti srećan.!“

Čovek  je stvoren da jedan drugome služi za radost i utehu

Osokoljena srca prate ga njegovi đaci,  a dobri učitelj primećujući kako pažnja raste,  setivši se svog učitelja,  slavnog pedagoga Ušinskog,  kaza ne navodeći čija je to misao (dobri učitelj je to  ponekad izbegavao,  njegovi đaci uvek znaju zašto to čini). „Pravo na sreću je neotuđivo pravo čovekovo.“

Kao da je baš sada naišao najpogodniji trenutak  da se  njegovi đaci  sa sopstvene obale i okupiranošću sobom,   prevezu preko,  na drugu obalu,  k drugima,  dobri učitelj nastavi ovako im besediti.

„Ne  zaboravite nikad na poruku za večnost slavnog Platona,  da starajući se o sreći drugih,  mi nalazimo svoju sopstvenu. Imajući  u  vidu  trajnost,   dubinu i pravovernost  Platonove misli, možemo, bez bojazni da  ćemo preterati, tvrditi da je najsrećniji čovek na svetu baš onaj koji daruje sreću najvećem broju ljudi.  Jer nema veće blagodeti za  čoveka,   nego da jedan drugom služi na radost i utehu! Kao što je ptica stvorena da leti,  tako je čovek stvoren da bude srećan,  ali da u letu svom,  i preletu k drugom, prenosi sreću  poput polenovog praha,  budući da je  u večnosti  predanje ostalo o tome kako čovek može uvećavati svoju sreću samo u onolikoj meri   u kojoj je daruje drugima.“ 

Pošto je u pogledima svojih đaka pepoznao pitanja,  on zna kako,  dobri učitelj je počeo na njih da odgovara
 
Vera u mogućnost sreće  čini čoveka srećnim

Ako me pitate da li svako ima pravo na sreću,  odogovoriću vam uz prethodnu konsultaciju koju sam imao  sa znamenitim  misliocem, dramskim piscem i humoristom Bernardom Šoom  koji je jednom prilikom rekao: „Ne,  mi nemamo pravo da uživamo u sreći,  ako je nismo zaslužili,  isto kao što nemamo pravo da trošimo novac koji nismo zaradili“.  Koristeći trenutke veselog komešanja koje nastade među đacima,  dobri učitelj nastavi još sugestivnije,  razložnije,  ubedljivije,  izgovarajući svaku reč prosto sa nekim zanosom:

„Za svedoka,  evo sada prizivam genijalnog proroka iz Jasne Poljane,  grofa Lava  Nikolajevića  Tolstoja,  kome je,  za dugog mu života verovalo više od polovine  kugle zemaljske što se skladno  vrti, od Japana,  Kine,  Indije do obe Amerike,  pa da ih je još toliko,  a nije nego samo dve,  a kud ćete više. Treba verovati u mogućnost sreće,  da bismo bili srećni.  I da ne bi bilo nikakave nedoumice.  U životu postoji smo jedna jedina,  neosporna sreća,  a to je – živeti za drugog,  bližnjeg.!“
         
Čas obasut istinom,  suncem razuma
                     
Na prvom času u novoj školskoj godini  dobri učitelj je svoje učenike  obasuo istinom,  suncem razuma,  postavivši  stroge,  za mnoge nedostižne kriterijume po kojima je samo istina uzvišena,  i jedino ona dostojna ljubavi.  Uveren  da je uticaj njegov na učenike uvek bio proporcionalan ljubavlju  koju je prema njima osećao,  na  svom prvom času u novoj školskoj godini pozva ih da uvažavju druge,  kako bi  mogli ceniti sebe.

 „Jer tek onda ćeš postati čovek kad naučiš da  vidiš pravog čoveka u drugom“,  izgovori kao uvod u ono što je smatrao još  važnijim da  istakne u svojoj  prvoj besedi.

„Talenat  velikih duša sadržan je u njihovoj moći da otkrivaju veličinu u drugim  ljudima.  I ne smetnite nikad s uma  da onaj kome se niko ne sviđa,  uvek je nesrećniji od onog koji se nikom ne dopada.“
                  
I blagoslovite sunce
      
Pri kraju  svog prvog časa na početku nove školske godine  dobri učitelj pre nego će svoje misli uputiti  svetlosnim tragovima,  oseti kao da je nešto ostao dužan svojim đacima,  pa ih blagoslovi da budu suncem,  svojom dušom (a čime bi drugo) neizmerni. 

„I blagoslovite  sunce, jer je blagoslov ono,
Svetiji nego sveto zvono,
Svakom životu,  nadi i mladosti  sklono.“

Pre nego što će zadati domaći zadatak   svetu,   dobri učitelj završi besedu svojim đacima Tinovom   pesničkom zamolnicom,  kao što je to učinio i  na  početku ovog svog,  prvog časa.

„Budite dobri suncu,  a sunce dobro vama,
  Jer je sunce božansko i ima dosluha s nama...“

         
U  njima je probuđena svest i sveta iskra      
       
Dobri učetelj sa svog prvog časa održanog na početku nove školske godine  upućuje  poruku svetu o svojim,  našim đacima,  a ove je još jednom ponovlja povodom   90. godišnjice  smrti velikog  hrvatskog i evropskog pesnika Tina Ujevića.
         
Slutite li da će oni ponijeti  sve težine svijeta  na ramenima svojim,  u ovo doba nemilosrdno,  naše i njhovo!
             
Naši đaci!

U njima je probuđena svijest,  sveta iskra koja  im daje snagu vjere,  samopouzdanja,  samopoštovanja.

Poput divnih,  zelenih i visokih jablana,  popeće nas u visine  svoje na kojima  sunce pravo sunce znači,  obdariće nas i okrijepiti svojom radošću. 
      
Naši đaci!

Oni  će nas nadahnuti vrelom svejetlosti  jer imaju  polet  orlova  za svijet u ljubavi,  za svijet u ljepoti. 
     
Njihov svijet,  sviejt naših đaka!

U kojemu će zidati dveri čojvečanstva,  da budu ljudi svojih plemenitih djela,  djeca svojih čistih ruku!
         
 Naši đaci!

Da i na nas kapne koja kap dobrote njihivog dobrog sunca!


Branko Rakočević