Svetlana Aleksejevič dobila ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost

Šezdesetsedmogodišnja  beloruska novinark i spisateljici  Svetlana Aleskijevič,  koja  posle 2000.  g,  živi u inostranstvu,  glavni   favorit na tiketima kladioničaara,  dobila  Nobelovu nagrdu  za književnost za 2015. g i tako postala 114.  laureat ovog najprestižniojeg  svetskog književnog priznanja.

Nobelpvom komitetu stiglo je ove godine 259 predloga,  od kojih je prliminmarni izbor prošlo 198 kandofata,  a osim lauretakinje u najužoj rang listi su bili „večiti pretendent“,  japanski živi klasiki Haruki Murahama i kenijski prozaik i drmaski pisac   koji živi u političkom azilu u SAD Ngugi  Va Thiongo.

Prošle godine je   Svetlani Aleksijevič  na  Frankfurtskom  sajmu knjiga uručena   Nagrada  mira koju dodeljuje asocijacija nemačkh knjižara.

Podsećamo da se ta  nagrade dodeljuje  za doprinos  razvoju mira i uzajamne saradnje među narodima   i

Da se  laureatkinja  primajući nagradu,  zahvalila svim onim ljudima o kojima je pisala u svojim knjigama i  novinskim člancima; mnogi od njih nisu više među živima, ali njihovi glasovi,  po rečima autorke,  večno ostaju sa njom.

Podsećamo da je centralna tema stvaralaštva  beloruske novinarkr i spisateljice Svetlane Aleksijevič istorija SSSR-a i postsovjetskog  perioda,  rat u Čečeniji, havarija Černobilske AEC.

Na prošlogodišnjem Frankfurtskom sajmu knjiga Svetlana Aleskijevič je predstavila svoju knjigu „Vreme sekond-henda“  na čije se izdanje čekalo deset godina,  a  po   objavljivanju u moskovskoj izdavačkakoj kući „Vreme“,   prevedena je  i na švedski jezik.

Svetlani Aleksijevič (67), koja inače sva svoja dela piše na ruskom jeziku, književnu slavu je donela njena debitantska  knjiga „Rat (Voйna)  nije ženskog lice“ (Rat je u ruskom jeziku ženskog gramatičkog  roda ) koja je nekoliko  godina čekala u fijoci    dok nije počela perestrojka,  objvljena 1983.

Godine 1985.  izlaze joj iz štampe  „Poslednji  svedoci“    o Velikom otadžbinskom ratu iz dečje vizure,  („Ubijeni ništa neće reći.  Znači, moram ja“ ) a onda slede romani „Dečaci od olova“  o ratu u Avganistanu; zbornik ispovesti samoubica „Začarani smrću“; zatim „Černobilska molitva“  o katastrofi AEC u Čenrobilu.

Njena poslednja knjiga „Vreme sekond –henda“  kojom je završila seriju  „Glasovi utopije“  izašla je u avgustu prošle  godine na švedskom jeziku,  što je  verovatno i poslužilo  kao povod za nominaciju  njene autorke za Nobela.

Posle publikovanja  ovog romana u prevodu na švedski,  književni kritičari u Stokholmu su svojim osvrtima jendoglasno uzviknuli:  

„Evo pravog favorita za ovogodišeg Nobela!“,  a njima  su se pridržili i književni poznavaoci iz drugih zemalja.

su, pozivajući se na  švedski PEN centar saopštili da  se „beloruska novinarka i spisateljica  kandiduje za Nobelovu nagradu još od 2002.  godine“.

Iz jednog od poslednjih intetrvjua Svetlane Aleksijevič
 
Istorija „crvenog čoveka“  u pet knjiga

„Trideset godina sam  pisala istoriju „crvenog čoveka“ - to je petoknjižje. U njima je sav naš život, onaj koji se naziao socijalizamkao i onaj koji se sve do dana današnjeg još  nikako ne naziva.

Da tada je ustala i stekla obrazovanje ogromna masa  ljudi. Jer, kako je govorio Čerčil,  Staljin je primio Rusiju  s frvenom ralicom,  a ostzavio je s atomskom bombom. S druge strane,  GULAG je unišzio ogro, mnu masu ljudi,  smrću,  starhom, poniženjem. Milioni čuvara, anonimnoh dostavljača. O čemu su mogli misliti ti uplašeni ljudi? A mi smo ipak njihova deca.

Šta   je to je činilo velikim sovjetskog čoveka?On je mogao bez razmišljanja dati svoj život za Otadžbinu, mogao se slopazom u tuci popeti na ktv atoskog reaktora, mpogao je da se baci pod tenk...

Otac mi je pričao.  Završila se bitka,  sve mrtvbe su sakupili, pokopali u jamu,   krenuli dalje.  ČPonmopbvpo bitka,  i opšet  puna jama.  Ljudi su se plašili da se upoznaju jedan s drugim-pose prve borbe moglo se desiti da   se više nikad  ne sretnu...  Bojala se da  ne ne pogine u ružnim, muškim vojničkim panatalonama
...Kad sam sakupljala materijal za knjigu  Rat nije ženskog roda  pitala sam jednu od ratnih herojina:   „Šta je u ratu najstrašnije?“ Ona se nasmejala.  „Mlada si ti još. Misliš da ću ti reći kako je strašno umirati.  A kad prođeš sav frat u muiškim pšantalonama,  i to vojničkim,  bile su mi  tada do kolena.
Da samo znaš kako  me je bilo stid! Razmišljala sam:  kad poginem ležaču u tim panatalonama, onako ružna.“

Život je, kao se vidi,  taznolik, prost i surov„,  rekla je u jedmnom od soednjih intetrvjiua buduća lauretakinja Nobelopve nagrade za književnost Cvetla Alaksijevič,  Beloruskinja po ocu,  Ukrajinka po majci,  Ruskinja po obrazovanju i vaspitanju.

Podsećampo da je Svetlana Ačeklsijevič energično osudila   prisajedinjenje Krima Rusije karjem 2014,  što nije ostalo  bez pozitivnog odjeka u Nobelovom komitetu. 


Branko Rakočević