Reditelj koji je voleo svet oaza

Reditelj, scenarista i snimatelj Petar Lalović preminuo je u 83. godini, rečeno je juče u Udruženju filmskih umetnika Srbije, saopštio je Tanjug.

Lalović je završio pozorišnu i filmsku akademiju u Zagrebu, a diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Napravio je preko 200 dokumentarnih filmova, a takođe je snimao igrane filmove i tv serije. Lalovićeva vokacija su bila snimanja metaforičnih filmova o prirodi za koje je osvojio preko 150 nagrada kako u bivšoj Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Vreme i mesto komemoracije i sahrane, biće naknadno objavljeni.

                                                       ***

Još se sećam tog uzbuđenja iz 1983. godine ispred blagajne bioskopa „Kozara”, gde se bio otegao zmijoliki red za kupovinu karata za novi filmski hit. Ne, nije bila reč o nekakvom novom holivudskom filmu, sa do nebesa velikim glumačkim zvezdama. Ta gužva pred „Kozarom” danima se stvarala zbog jednog domaćeg filma. Za rubriku „Verovali ili ne”, ali istorijska je činjenica – zbog dugometražnog dokumentarnog filma „Poslednja oaza” scenariste, reditelja i snimatelja Petra Lalovića. Čudo neviđeno i neprevaziđeno!



Bioskopa „Kozare” više nema, odlukama i delanjem nekih gramzivih ljudi otišao je u prošlost. Nema više ni velikog Petra Lalovića – otišao je u večnost. Zbog svojih izuzetnih filmskih dela, i u nezaborav filmske istorije. Pokolenjima je ostavio oko 300 kratkih dokumentarnih filmova – „Priča o šumi”, „Paukova mreža”, „Ukus meda”, „Zulumćari”, „Mravi”, „Balegar” i mnogi drugi, nekoliko dugometražnih i igranih – „Poslednja oaza”, „Svet koji nestaje”, „Beogradska oaza”, „Ptice koje ne polete”... Za njih je osvojio 150 nagrada domaćih i inostranih: petnaestak gran-prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu nagradu, pa sve do japanske nagrade „Najbolji od najboljih” za najbolji film iz divljine...

Japanci su baš kao i mi ostali fascinirani filmom „Balegar”, osmominutnom pričom o sićušnom insektu skarabeju, u kojoj se ogleda neprocenjivo Lalovićevo majstorstvo. Ostale su zabeležene i Petrove reči na vest o osvajanju velike nagrade: „Mnogi su u mom balegaru pogrešno videli imitaciju Sizifa, to je izlizano, puki kliše. Kroz priču o ovom marljivom insektu prikazao sam, zapravo, epizodu iz života ljudi. Jer, on se jadnik muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke nego samo uzimaju na gotovo. E, sad, ko kako shvati, u filmu nema teksta. Žiri u Japanu je očigledno shvatio.”

Sa shvatanjem i prihvatanjem i nije uvek išlo sasvim glatko u bogatoj Lalovićevoj stvaralačkoj karijeri najviše posvećenoj dokumentarnom filmu i životinjama, a manje ljudima. Prema sopstvenom priznanju, nije on to tako unapred planirao. Slučajno je ispalo. Ovaj Subotičanin rodom prvo je u Beogradu studirao istoriju umetnosti, dogurao čak do četvrte godine, pa se zbog dosade predomislio, otišao u Zagreb, završio tamo odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a posle diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U početku je radio kao snimatelj na koprodukcijama poput „Marka Pola” i „Stele”, ali nije video budućnost u tome da „bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru”.  U filmu „Mlad i zdrav kao ruža” Jovana Jovanovića, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Bio, pa nadrljao. Zbog nekih političkih i pornografskih sekvenci u stilu neorealizma i još po nečeg – film je bio zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu tu pomoglo ni što je sa svojim tečom, generalom Milutinom Moračom, kao dečak bio u partizanima.

Međutim, ispostavilo se da to partijsko izbacivanje i nije bilo tako loše. Petar se okrenuo prirodi i životinjama, radeći serije za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen” (sada „Srbijašume”), o vevericama, gubarima, jelenima, i to mu se dopalo – postao je kompletan autor. Često sam, ali nezavisan. Pravi fenomen strpljenja što je po tri godine umeo da provede u Kopačkom ritu, snimajući skrivenom kamerom rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze prirode, dokazujući da se i pored stalnog uništavanja taj čudesni svet divljine, u kome prirodni zakoni podsećaju na ljudske norme i ponašanja, večno obnavlja.

Imala sam tu sreću da sa Petrom Lalovićem i njegovom suprugom Vitkom, putujem u daleku Indiju. Zahvaljujući njemu imam najbolju kolekciju fotografija na kojima me je Petar „hvatao” uz krotitelje zmija u Nju Delhiju, sa dosadnim malim majmunima na glavi ispred Tadž Mahala i čudesnim pticama na ostacima crvenog grada u Agri, u društvu iranskog reditelja Madžida Madžidija i američkog profesora filma Džeralda Džerija Perija...Od sreće smo se grlili i smejali što nam je pošlo za rukom da film „Ptice koje ne polete” prodamo za bioskopsko i televizijsko prikazivanje u Šri Lanki.

Uspomena na Petra je mnogo. Tu je i ona kada mi je tokom jednog beogradskog „Kratkog metra”, a kao moj verni čitalac, veoma ozbiljno rekao da se pazim  – „Svaki film duboko proživljavaš, pišeš sa puno emocija”. Ni tada a ni danas ne znam da li je to dobro ili loše, jer drugačije znam, ali ne mogu. I zato se sa Vama Petre danas opraštam sa puno emocija. Tužna što Vas nema. Srećna što ste bili deo mog i ličnog i profesionalnog života. Neka Vam je slava i hvala.

Dubravka Lakić,