Tragična sudbina velikih ruskih pesnika (10).

Skulptor Ceretel  gradi spomenik

Na njenom grobu nema spomenika,   ali je skulptor Zurab Ceretali izjavio da ga je Belin muž Meseser već anagažovao na izradi monumenta.  „Već sam  uradio bareljef Bele Ahmaduline  koji se nalazi u mom ateljeu na Prečestini. Treba da ga samo malo izmenim i doteram  kako bi bio  fundamnetalniji,   a možda će se na spomeniku pojaviti i nekoliko Belinih stihova“,   rekao je je vajar Cereteli.

Komemoracija u Domu književnika

Posle sahrane u Domu  književnika održana je komemoracija na koju su došle stotine prijatelja pesnikinje kao i mnogo običnih ljudi  koje je ona nazivala  „čitaocima dostojnim poštovanja“. Na komemoraciji je među prvima govorio ministar kulture RF Aleksandr Avdejev. „Mi se oprašatamo danas s velikim poetom Belom Ahmadulinom“,   rekao je on. Ministar je ispričao kako je 1977. bio u Parizu na večeri  ruske poezije  na kojoj je prva nastupila Ahmadulina „Svojom  tananom  figurom privukla je opštu pažnju. Ali nije samo svojom pojavom ona  izazvala nepodeljeno oduševljenje. Ona je sve potresla svojim stihovima u kojima se prvi put kazivala istina o Rusiji“,   rekao je ministar.

I poezijom i pojavom - ovaploćenje poetske lepote

Po rečima Mihaila Žvaneckog  izgovorenim na komemoraciji,  ne samo stihovi Ahmaduline,   nego i njena spoljašnost  – glas,   ruke,  mimika,  bili su ovaploćenje poetske lepote.

„Ona je takva ostala do svojih poslednjih dana. Stoga njenu smrt doživljavam ovko: nije  umrla samo ona,   umrla je i sama poezija”,   rekao je Žvanecki,   podsećajući da je  Bela Ahatovna  i kad je vodila običan razgovor,   govorila stihovima.  Oprašatajući od  uglednog  člana Svaeza ruskih pisaca pres sekeratr ove uticajne i velike asocijacije  Aleksandr Ggerasimov je istakao da je svojevrsno svedočenje o sveopštoj ljubavi prema pesnikinji Ahmadulinoj i ovako veliki broj njenih poštovalaca,   različitog sociojalnog statusa,  što se moglo videti po skupocenim šubarama i običnim,   jeftinim kapama i  maramama,   koji se okupio da joj oda poslednju počast  i zahvalnost.

Bela je sama bila umetničko delo

Udovica Andreja Voznesenskog,    književna  kritičarka Zoja Boguslasvka,    je podsetila da se Ahmadulina uvek sa uzbuđenjem i  i dubokim poštovanjem odnosila prema Andreju Andrejeviču i da je teško preživela njegovu smrt  koja se dogodila samo  pre pola godina. 

„Bela je bila izuzetan čovek i poeta“,   rekla  je Boguslavska. „Ona je sama bila umetničko delo

Po rečima sekretara za medije saveza pisaca Rusije  Aleksandra Gerasimova,  komemoraciji su prisustvoale poznate javne   ličnosti Rusije i umetnici među kojima i:  Solženjicinova udovica Natalija  Solženjicina,   pisci Vladimir Vojnovič i Aleksandr Kabakov,   pesnik Jevgenije  Rejn,   direktorka muzeja likovne umetnposti „Puškin“  Irina Antonova,  glumci Sergej Jurski,   Igor Kvaša,   Aleksandar Širvindt,  Ljudmila Gurčenko,  Tatjana Drubič,   režiseri Sergej Solovjev i Vadim Abdrašitov i mnogi drugi.

Glas epohe,   zaštitinica disidenata,   lirska poetesa

Smrt znamenite šezdestkinje,  „glasa epohe“,   zaštitinice disdienata,  lirske poetese Ahmaduline,   predstavlja za mnoge poštovaoce njenog stvaralaštva veliki  gubitak.  Proletos  se Rusija oprostila  s jednim drugim,   ne manje značajnim za sovjetsku i rusku kulturu,   pesnikom Aleksandrom Voznesneskim. Njih je osim stvaralaštva spajala  i epoha u kojoj su zajedno sa  Jevgenijem Jevtušenkom  punili stadione ljiubiteljima poezije,   a u čuvenom i prostranom  Politehničkom muzeju zbog velikog broja posetilaca i neopisive gužve,  teško je bilo naći mesto.

Ahmadulina je ne samo bila kulturni stvaralac  nego  je u uspomenama savremenika ostala kao žena neobične lepote  koja je stvorila jedan od najlirskih likova te iste epohe i to kako u stihovima tako  i u životu.

Petnaest zbirki pesama i tri toma sabranih dela

Bela (Izabela) Ahmadulina se rodila 10.  aprila 1937. g. u Moskvi. Stihove je pisala još u detinjstvu,   sa odličnim uspehom završila Književni institut „Maksim   Gorki“ u Moskvi,   bavila se novnarstvom,   pisala kritiku. Učestvovala u pokretanju  samizdatskih  časopisa „Sintaksis” i „Metropol” i objavljivala u njima,   nejednom je ustajala u zaštitu protivnika sovjetdkog režima - Andreja Saharova,  Lava Kopelejova,  Georgija Vladimova,  Vladimira Vojnoviča,   a još u studentskim danima je odbila da se pridruži hajci koja je vođena protiv Pasternaka povodm njegeovog romana „Doktor Živago”,   koji je piscu doneo slavu u  instranstvu i Nobelovu nagradu,   ali i velike neprijatnosti u domovini. Njene izjave u zaštitu Pasternaka  publikovane su na strancama „Njujork tajmsa”,   a prenosile su „Radio Sloboda“,  i „Glas Amerike“. Zajedno sa Andrejem Voznesenskim,   Jevgenijem Jevtušenkom   i Robertom Roždestvenskim,   ona je smatrana „pesnikom estrade“,   a Brodski je nazvao „nesumnjivom naslednicom ljermontovsko-pastrenakovske  linije u ruskoj poziji“.   Prva knjiga „Struna“  joj je štampana   1962.  u ukpno joj  je objavljeno  10 pesničkih zbirki u SSSR-u (1962-1988),   a 1968.  u emigrantskoj izdavačkoj  kući „Posev“ u Frankfurtu na Mmajni (Zapadna Nemačka ) izašla joj je zbirka „Drhtavica“. U postsovejetskoj Rusiji izašlo  joj je  15 zbirki pesama   i sabrana dela u tri toma.

Godine 1977.  Izabrana je za počasnog člana Američke akademije umetnosti ii književnosti.  Prevodila je veći  broj gruzijskih pesnika – Baratašvilija,  Tabidzea,  Čikobvanija i druge.

Časopis „Književna  Gruzije“ objavljivao je njene stihove u vreme kad  je iz ideloloških razloga u Rusiji to bilo zabranjeno.

Iz njenog pera izašalo je više eseja  o poznatim ruskim književnim stvraocima,   pre svega o pesnikinjama Ani Ahmatovoj   i Marini Cvetajevoj,   zatim o Vladimiru Visockom,   Vkladiniru Nabokovu,  Venediktu  Jerofejevu. Laureatkinja je Državne nagrade SSSR-a (1989.), Puškinove nagrade (1994.),   nagrade „Trijumf“ (1994. ),   Predsedničke nagrade(1998. )



Branko Rakočević