Neki nas proučavaju, a neki podučavaju

Ne po­sto­ji na­uč­ni pred­met ni­ti ma­te­ri­ja škol­ske na­sta­ve ko­ji bi se stva­ra­li u uskim kru­go­vi­ma jed­ne ze­mlje i jed­ne na­uč­ne ori­jen­ta­ci­je. Za­to se ka­že i za­to se po­štu­je reč o to­me da je na­u­ka otvo­re­na, a na­uč­ni­ci slo­bod­ni u iz­bo­ru te­ma ko­jim će se ba­vi­ti i pri­stu­pa ko­jim će u to­me kre­nu­ti. Za­to je vr­lo do­bro što smo u se­ri­ji čla­na­ka u „Po­li­ti­ci” do­zna­li da se srp­skim je­zi­kom ne ba­ve sa­mo srp­ski gra­ma­ti­ča­ri i lin­gvi­sti, već se ovaj pred­met pre­da­je i iz­u­ča­va i na uni­ver­zi­te­ti­ma i in­sti­tu­ti­ma ši­rom sve­ta – od Mo­skve i dru­gih ru­skih cen­ta­ra, pre­ko za­pad­ne Evro­pe i Ame­ri­ke do Austra­li­je i No­vog Ze­lan­da. Po­sle ra­to­va za raz­bi­ja­nje Ju­go­sla­vi­je in­te­re­so­va­nje za srp­ski je­zik je osla­bi­lo, ali ni­je pre­sa­hlo, o če­mu upra­vo sve­do­če oba­ve­šte­nja u se­ri­ji čla­na­ka ko­je ob­ja­vlju­je „Po­li­ti­ka”. No ti tek­sto­vi sa­dr­že i dru­ga oba­ve­šte­nja, od ko­jih ne­ka mo­gu po­slu­ži­ti kao simp­to­mi ili di­rekt­ni sig­na­li o sta­vu po­je­di­nih po­li­tič­kih kru­go­va i dr­ža­va pre­ma Sr­bi­ma i srp­stvu.

„Tre­nut­no na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu”, iz­ve­šta­va prof. J. Ja­ku­ški­na, šef Ka­te­dre za srp­ski je­zik te emi­nent­ne vi­so­ko­škol­ske usta­no­ve, „ima tri­de­se­tak stu­de­na­ta ko­ji uče srp­ski...“ I da­lje: „Srp­ski je­zik uče i stu­den­ti dru­gih sla­vi­stič­kih gru­pa: kao dru­gi slo­ven­ski je­zik to­kom dve go­di­ne.“ Me­đu tim za­lju­blje­ni­ci­ma u srp­ski je­zik i kul­tu­ru po­seb­no me­sto ima­ju stu­den­ti ru­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti, ko­ji se ne za­dr­ža­va­ju na dvo­go­di­šnjim kur­se­vi­ma, već „po pra­vi­lu na­sta­vlja­ju i da­lje.

In­te­re­so­va­nje pre­ma srp­skom je­zi­ku pot­hra­nju­je se nje­go­vom ret­ko­šću i za­ni­mlji­vo­šću“, is­ti­če na kra­ju uva­že­na pro­fe­sor­ka. Iz nje­nog član­ka sa­zna­je­mo da se u Ru­si­ji srp­ski je­zik, upra­vo po Vu­ko­voj re­for­mi i vu­kov­skim na­če­li­ma osla­nja­nja je­zič­ke nor­me na na­rod­nu knji­žev­nost i na­rod­ni go­vor – pro­u­ča­va već od 1835, kao i da ni­ka­da ni­su pre­sta­ja­le stu­di­je srp­skog je­zi­ka bez ob­zi­ra na sve do­ga­đa­je i rat­na is­ku­še­nja ru­skog na­ro­da kroz ko­ja je pro­la­zio po­sled­nja dva ve­ka. Ru­ski pro­fe­so­ri se tru­de či­ta­vo vre­me da ak­cep­ti­ra­ju i u svo­je na­uč­ne pro­gra­me ugra­de sta­vo­ve i srp­ske na­u­ke o je­zi­ku (ne­ret­ko ša­lju­ći svo­je lju­de na stu­di­je u Sr­bi­ju ili pri­hva­ta­ju­ći srp­ske pro­fe­so­re itd.). Ne­sum­nji­va je ute­me­lje­nost iz­u­ča­va­nja srp­skog u Ru­si­ji i ru­skog u Sr­bi­ji na uza­jam­no­sti i pri­ja­telj­stvu dva na­ro­da.

Na dru­goj stra­ni, u za­pad­nim lin­gvi­stič­kim kru­go­vi­ma, vla­da druk­či­ja „na­uč­na” at­mos­fe­ra, druk­či­ja in­te­re­so­va­nja i druk­či­ji sta­vo­vi pre­ma srp­skom je­zi­ku.

Ta­ko, Ame­ri­ka­nac, „pro­fe­sor Ro­bert Grin­berg, sla­vi­sta, struč­njak za so­ci­o­lin­gvi­sti­ku i je­zič­ku po­li­ti­ku“ ne iz­ve­šta­va o me­stu srp­skog je­zi­ka u na­uč­nim in­te­re­so­va­nji­ma i stu­dij­skim pro­gra­mi­ma oukland­skog uni­ver­zi­te­ta na N. Ze­lan­du, gde dr­ži ka­te­dru, ili na ame­rič­kim uni­ver­zi­te­ti­ma, gde je za­vr­šio ško­le. Pred­met nje­go­vih iz­la­ga­nja je­ste pro­ble­ma­ti­ka „no­vih je­zi­ka”, od­no­sno nor­mi i nor­ma­tiv­nih, po­li­tič­ki mo­ti­vi­sa­nih uzu­sa u no­vo­na­sta­lim dr­ža­va­ma, na ko­ji­ma je za­sno­va­na i ide­o­lo­gi­ja se­pa­ra­ti­zma, pa če­sto i je­zič­kog šo­vi­ni­zma, agre­si­je i ne­kog no­vog „in­te­gra­li­zma”, upe­re­nog is­klju­či­vo pro­tiv srp­skog na­ro­da, ko­ji je u tim sre­di­na­ma po­stao ma­njin­ski, pa i u Sr­bi­ji, gde je ve­ćin­ski. Ras­pra­vlja­ju­ći o „Je­zi­ku i iden­ti­te­tu na Bal­ka­nu“ Grin­berg u osno­vi oprav­da­va sve ove po­ja­ve, me­ša­ju­ći poj­mo­ve „je­zič­kog sa­mo­o­pre­de­lje­nja na­ro­da“ i je­zič­ke po­sle­di­ce uni­šte­nja srp­skog ele­men­ta u Hr­vat­skoj, ili po­ku­ša­ja je­zič­ke i na­ci­o­nal­ne „in­te­gra­ci­je” nje­go­ve u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.

No pra­ve po­sle­di­ce je­zič­kog se­pa­ra­ti­zma i re­van­ši­zma iz­gle­da da će se te­ško sa­gle­da­ti u na­še vre­me. Po­treb­na je iz­ve­sna vre­men­ska dis­tan­ca, i iz­ve­sna tre­zve­na smi­re­nost po­li­tič­kih stra­sti, ko­jih ni­su li­še­ni ni na­ši za­pad­ni pri­ja­te­lji kad su Sr­bi u pi­ta­nju. A i ma­lo hra­bro­sti i sa­mo­stal­nog mi­sa­o­nog na­po­ra na­uč­nih rad­ni­ka u od­no­su na vla­da­ju­će po­li­tič­ke sta­vo­ve i ta­mo­šnja pro­pa­gand­na stru­ja­nja, ko­ja po­ta­pa­ju i na­še lju­de u tim ze­mlja­ma, a u ta­la­si­ma se pre­li­va­ju i na na­šu ze­mlju i naš kul­tur­ni am­bi­jent. Ta­ko A. Bo­ško­vić, pro­fe­sor na Ko­lum­bi­ji, iz­ve­šta­va o iz­u­ča­va­nju svih se­pa­rat­nih je­zi­ka ko­ji ov­de do­bi­ja­ju vi­so­ku po­dr­šku ame­rič­kih i dru­gih za­pad­nih cen­ta­ra – pre po­li­tič­kih ne­go struč­nih – kao jed­nog je­din­stve­nog. On to ob­ja­šnja­va ame­rič­kim prag­ma­ti­zmom, jer je jef­ti­ni­je i eko­no­mič­ni­je od po­seb­nih stu­di­ja sva­kog od njih.

Ukrat­ko: na­ši za­pad­ni pri­ja­te­lji je­dan re­žim i je­dan stav o je­zi­ku pro­pa­gi­ra­ju kod nas, a dru­gi i druk­či­ji ima­ju „za se­be”. U Ame­ri­ci je, na­i­me, „bi­ro­kra­ti­zo­va­na ad­mi­ni­stra­ci­ja... za­klju­či­la... da je da­le­ko lo­gič­ni­je, da­kle jef­ti­ni­je i is­pla­ti­vi­je za in­sti­tu­ci­je vi­so­kog obra­zo­va­nja, sma­tra­ti BHS za je­dan je­zik“... A šta su za­klju­či­li lin­gvi­sti? Zar i za njih to ni­je „je­dan je­zik”? Ka­ko je mo­gu­će da kor­pus ko­ji je „lo­gič­ni­je sma­tra­ti za je­dan je­zik” – oni­ma či­jom sud­bi­nom jed­na ve­li­ka si­la prak­tič­no vla­da – utu­vi­ti u gla­vu da su to če­ti­ri ili pet je­zi­ka?

I po­red ja­ke vo­lje da se uz­dr­žim od sva­kog ko­men­ta­ra, mo­ram re­ći da je ova­kav stav u naj­ma­nju ru­ku dvo­li­čan... Zar je kul­tur­na pro­iz­vod­nja npr. za par sto­ti­na hi­lja­da sto­po­stot­nih Cr­no­go­ra­ca – u Cr­noj Go­ri is­pla­ti­va (ko­li­ko će lju­di ku­pi­ti i pro­či­ta­ti knji­gu štam­pa­nu na ezo­te­rič­nom „cr­no­gor­skom”?!) , a na ogrom­nom ame­rič­kom tr­ži­štu ne­is­pla­ti­va? I zar u Ame­ri­ci stu­den­ti mo­gu za­jed­no se­de­ti u klu­pa­ma i slu­ša­ti za­jed­nič­ki, za­pra­vo srp­sko­hr­vat­ski je­zik, a opet u Cr­noj Go­ri mo­ra­ju ima­ti i dve ka­te­dre za dva „cr­no­gor­ska” je­zi­ka (ve­ro­vat­no za ukup­no po sto­ti­nak hi­lja­da lju­di!) po­red one za srp­ski? A na kra­ju mo­ra­mo upam­ti­ti da je stav za­pad­nih pri­ja­te­lja ipak od­lu­ču­ju­ći u svim zbi­va­nji­ma na na­šim pro­sto­ri­ma.

O če­mu se tu za­pra­vo od­lu­ču­je, osim o na­šoj ne­sre­ći i in­te­re­su ko­ji ne­ko od to­ga ima? I de­li­ti nam je­zik, i čak istu ve­ru! – da se oko to­ga sva­đa­mo kad ova­ko osi­ro­ma­še­ni, ogo­le­li i obo­se­li, ne­ma­mo ni­šta dru­go da de­li­mo, ni oko če­ga da se pre­pi­re­mo i tu­če­mo? Di­vi­de et im­pe­ra!

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta (u pen­zi­ji)

Dr Ra­do­je Si­mić,
Politika