Zbog ljubavi prema Ruskinji ostao bez periskopa, čina i izbačen iz partije

Kada se među bivšim podmorničarima nekadašnje JNA povede razgovor ko je među njima bio prvi "gospodar dubina" plavog Jadrana, kao iz topa, od Pule, preko Beograda do Novog Sada, reći će - kapetan fregate Tomislav Drašković. Ovaj Nevesinjac poslednji put je bio na Komandnom mostu podvodnog broda davne 1971. Kada je posle završene Komandno-štabne akademije trebalo da zauzme mesto zapovednika 88. diviziona podmornica - prebačen je za nastavnika u Mornaričkom centru u Lori. Posle četiri godine, izbačen je iz partije, a onda mu je Vojni sud u Splitu oduzeo čin i izbacio ga iz vojske. Razlog je bio - voleo je rusku državljanku.

Pisao je potom mornarički vuk o nepravdi maršalu Titu. Videvši pismo i posle raspitivanja o čoveku, Tito je uputio Komandi mornarice kratak dopis:

"Pa to je naš čovjek, odmah ga vraćajte u službu."

U julu 1977. primljen je nazad. Ipak, na podmornicu ga više nisu vraćali. Penzionisan je sredinom osamdesetih.

Kapetan fregate Tomo Drašković danas ima 85 godina i živi u Splitu. Posetio je Beograd, nedavno, kada je u Brodarskoj školi predstavio knjigu o svom životnom putu. Stisak ruke, misli i hitrina kojom se i danas kreće negiraju podatke iz lične karte.

- To se danas kod ljudi zove harizma, a kod nas podmorničara takvo držanje se zvalo normalnost - seća se kapetan Drašković. - Ja sam pomorski oficir postao 1954, a u podmorničare sam se prijavio 1956. Sa 29 godina sam bio zapovednik podmornice koju smo nasledili od Italijana, a nekoliko godina kasnije su me zvali da budem probni kapetan na prvoj našoj velikoj dizel-električnoj podmornici iz klase "sava", koja dobila ime "Heroj".

 

Kapetan Toma priseća se dana kada je zaradio podmorničarsku slavu u SFRJ. Probrana posada i on dobili su zadatak da obave sva prototipna i primopredajna testiranja pre nego što "Heroj" bude službeno uvršćen u flotu. Podmornicu su morali temeljno da testiraju i da je dovedu do limita u svakom mogućem tehničkom smislu uz detaljnu proveru ugrađene tehnike.

- Najveća dubina do koje smo se spustili bila je u Jabučkoj kotlini nekih 190 metara ispod mora - seća se kapetan. - To je prošlo bez ikakvih problema. Ispitivanje oružja, motora, hidro-akustičnih aparata takođe je išlo bez najmanje greške. Jedini maler smo imali kada smo prvi put ispitivali maksimalnu brzinu broda na dubini od 20 metara. Ubrzo, taj kvar je otklonjen.

Draškovićev brod P-821 službeno je uvršćen u Flotnu listu JRM 1968. U sledeće 23 godine aktivne službe "Heroj" je imao ukupno 726 plovidbenih dana, čak 910 ronjenja i prešao je ukupno 46.659 nautičkih milja, što je ekvivalent plovidbi dva puta oko zemaljske kugle. Draškovićevo "čedo" od 50 metara danas je Muzeju u Tivtu, postavljeno ispred elitnog naselja "Porto Montenegro". - Ja ni danas sa sigurnošću ne mogu da kažem zašto sam postao smetnja tadašnjoj Komandi mornarice - govori Drašković.- Posle zadatka sa "Herojem", koji je prema mišljenju pretpostavljenih odlično obavljen, završio sam kao mlad kapetan fregate najvišu Komandnu školu i normalno je bilo da sam očekivao da preuzmem komandu nad Divizionom. Ja sam prethodno završio školovanje u Lenjingradu,Sevastopolju i Bakuu i znao sam zanat. Tada su počele da se dešavaju "nenormalne stvari".
 
Grupa inžinjera i članova posade podmornice "P802"

 

Naš sagovornik priča kako se u to vreme razveo od prve supruge i ostao sam sa sinom. Upoznao je, veli, Ruskinju Reginu rodom iz Rige, koja je i prethodno živela u Splitu i takođe iza sebe imala jedan neuspešan brak i jedno dete. Zavoleli su se. Drašković kaže da to nije bila "ljubav iz ruskog romana", ali da je bila iskrena. On je imao 40 godina, ona 39 i bili su skladan par.

- Jednoga dana dobio sam poziv admirala Ive Purišića, tada komadanta Vojnopomorske oblasti - nastavlja Tomo. - Upozorio me je da veza perspektivnog oficira mornarice s državljankom SSSR-a nije poželjna.

Ipak, oženio se Reginom, a ona je uzela naše državljanstvo. I kada je pomislio da je sve kako treba, izbacili su ga iz Partije. Kapetan Drašković je prošao pravu golgotu od 1974. do 1977. I dok smo vodili ovaj razgovor više puta je postavio pitanje na koje mu sve ove godine niko nije dao razuman odgovor: Kakav bi to čovek bio da je ostavio ženu koju voli jer to od njega traže navodni propisi?

"PODVODNI VUKOVI"

Pukovnik Milan Komar, nekada prvi mašinista naših podmorničara koji je 2004. ustanovio naše Udruženje "Podmorničar" i sam ispod vode proveo 6.800 sati, tvrdi da je Tomo Drašković bio nešto posebno. Odmah iza njega Komar nabraja kolege koje su ceo vek provele pod vodom, što je i za svetske okvire prava retkost. 
 

 

- Uz podmornički staž od 18 meseci za godinu dana, sledeći asovi proveli su u podmorničarstvu 26,5 godina. 

To su podoficiri Luka Bogunović, Žarko Pavlović, Ismet Mešić, Ciril Kočevar, Sekula Biserčić, Miodrag Despotović, Ivan Rako, Stanoje Mijatović, Dojčin Kurdulija, Jakov Kružiević, Savo Grujić, Velisav Đurđić, Dušan Tekić, Živorad Mladenović. Od oficira tu čast su imali samo Đuro Janus i Jordan Jovanović - govori Komar.

500 ODABRANIH

Kroz podmorničarske jedinice, od 1956. kada je ovaj rod vojske "rođen" u JNA do 1991, prošlo je oko 500 ljudi. U floti RM za sve ovo vreme bilo je 14 podmornica.

- U najboljim godinama, osamdesetih, kada smo bili podmornička sila u regionu, u službi je bilo 11 podvodnih brodova - priča Drašković.