Černobilj: Mislili smo da je bomba kao ona u Hirošimi

Eksplozija u nuklearnoj elektrani u Černobilju u noći između 26. i 27. aprila 1986. godine najveća je katastrofa u istoriji atomske energije. Povodom 30. godišnjice ove havarije RT je razgovarao s ljudima koji su radili na uklanjanju posledica katastrofe.



Dvostruki svetski šampion u biciklizmu Aleksandar Filipenko bio je među onima koji su se borili protiv posledica havarije u prvom talasu posle eksplozije. On priča kako su likvidatori u početku doživljavali havariju.

„Bilo je straha, ali je on brzo prošao kada smo počeli da radimo. Ništa nam nisu govorili, mislili smo da se dogodila eksplozija poput onih u Hirošimi i Nagasakiju, ali kada smo doputovali tamo, sve se potpuno promenilo“, govori Filipenko.

Načelnik službe radijacione, hemijske i biološke zaštite vojne jedinice 11350, major Aleksej Novičkov, našao se u sadašnjoj ograđenoj zoni gotovo odmah posle havarije i proveo tamo više od sedam meseci.

Novičkov govori o tome kako se razvijala situacija u prvim sedmicama likvidacije i o uticaju katastrofe na životinjski svet u okolini nuklearne elektrane.

„Do kampa su počele da dolaze divlje životinje. Lisice, vukovi, zečevi s otpalim krznom. Veoma je neprijatno bilo videti rode, jer je roda simbol Belorusije, a mi znamo da rode žive na krovovima, na stubovima. Mnoštvo roda podletalo je pod automobile koji su išli prema stanici na posao ili u suprotnom pravcu. Pticama je bilo jasno da će poginuti i tako su jurile pod automobile“, seća se bivši vojnik.

Novičkov je ispričao i kako su se lokalni žitelji, bez obzira na visoki stepen opasnosti od radijacije, prilično brzo vratili u svoje domove.

„Starci su odlazili sa suzama. Ali već u novembru mnogi od njih su se vratili bez obzira na sva upozorenja da tamo ne smeju da budu. Oni su i danas tamo. To je odigralo određenu ulogu, tamo gde su ljudi nastavili da vode domaćinstva radijacija je počela da se povlači“, smatra on.

Bivši inženjer operativne grupe černobiljske nuklearne elektrane Aleksej Breus, koji je upravljao četvrtim energetskim blokom, priča o dozama radijacije u prvim satima posle havarije i o tome kako ga je katastrofa primorala da se okrene slikarstvu.

„Kada sam došao na svoje radno mesto, upravljački pult četvrtog bloka, rekli su mi da je nivo radijacije tamo 800 mikrorentgena u sekundi. Odmah sam izračunao da je to tačno hiljadu puta više od dozvoljenog. Ispostavilo se da je na onim mestima u stanici gde sam bio ranije tog dana bilo sto puta gore, još sto puta više radijacije“, priča stručnjak.

„Pod slikama obično pišu naziv, godinu kada su nastale i tehniku, a ja bih pod gotovo sve slike dodao ’platno, ulje, Černobilj’. To je ono što postoji u meni, čak i ako slika nije po onome što predstavlja direktno povezana sa Černobiljem, to postoji kroz ideologiju i kroz mene i nikuda ne može da ode“, dodaje Breus.