JU-74 ima nuklearnu glavu i za 60 minuta pogađa bilo koji cilj udaljen do 10.000 km

Uspešno testiranje ruske eksperimentalne robotizovane letelice JU-74, lansirane uz pomoć interkontinentalne balističke rakete RS-18A „Stilet“ (UR-100N) sa poligona Dombarovski u blizini Orenburga, sa metom na poligonu Kura na Kamčatki, izazvalo je izuzetnu zabrinutost komande američkih oružanih snaga.

Iako detalji testiranja nisu obelodanjeni, u ovom trenutku je jasno da su završeni sa potpunim uspehom, što remeti ceo sistem protivraketne odbrane SAD.

Potvrda zabrinutosti je i hitno usvajanje u komiteta za oružane snage Kongresa SAD amandmana na nacrt zakona o izdvajanju sredstva za nacionalnu odbranu, u okviru koga se dodeljuju dodatna sredstva Agenciji za protivraketnu odbrane SAD radi razvoja programa za borbu protiv ultrabrzih manevrišućih raketa.

Trenutno, sistem protivraketne odbrane SAD se zasniva na troslojnom kompleksu kontramera. Prvi, velikim dometom smatra se presretanje na srednjem delu trajektorije napadajuće balističke rakete, neposredno posle njenog izlaska u otvoreni kosmos, tj. nakon završetka ubrzanja. Za obaranje ciljeva na velikoj daljini predviđen je kompleks Nacionalne protivraketne odbrane (National Missile Defense, NMD). On se sastoji od tri stacionarna radarska sistema PAVE PAWS koji se nalaze u avio-bazama Kejp-Kod u državi Masačusetes, Bial u Kaliforniji i Klair na Aljasci) i dva pozicionirana lansirna silosa GBI (Ground-Based Interceptor), u bazi Fort Grili, država Aljaska (do danas je tamo raspoređeno 26 raketa) i bazi Vandenberg u Kalifornija (2013. godine su tamo rasporećne 4 rakete, a do 2018. godine planira se povećanje njihovog broja na 14).

Nakon uspešnog lansiranja severnokorejske rakete Inha-3 u decembru 2012. godine, Agencija za protivraketnu odbranu SAD započela je izbor lokacije za treću poziciju. U tu svrhu razmatraju se fort Dram (država Njujork), kamp Etan Alen (država Vermont), avio-baza SERE (držva Mejn), centar za obuku Ravena (država Ohajo) i fort Kaster (država Mičigen).

Radari PAVE PAWS obezbeđuju praktično potpuno vidno polje oko teritorije Sjedinjenih Država, sa izuzetkom „koridora“, koji prolazi kroz Meksički zaliv i Centralnu Ameriku. Radijus njihovog dejstva dostiže 2000 km, što se smatra dovoljnim za identifikaciju pretnje raketnog napada i navođenje protivraketa, uprkos činjenici, da oni nisu sposobni za rano otkrivanje i praćenje ciljeva.

Razmeštanje lansirnih pozicija GBI vršeno je na osnovu informacija o pravcu leta sovjetskih/ruskih balističkih raketa, kao i najverovatnijim trajektorijama navodnih severnokorejskih balističkih raketa. Raketa-presretač GBI predviđena je za obaranje ciljeva na udaljenosti od 2 do 5,5 hiljada km, u zavisnosti od visine presretanja, čiji je limit 2000km.

Za samo obaranje raketa predviđen je kinetički presretač EKV težine 64kg, dizajniran za kontaktno obaranje bojevih glava neposrednim udarom.

Teoretski, sistem GBI bi trebao da obezbedi presretanje ciljeva u bilo kojoj tački prostora, ali u praksi je značajno ograničen trajektorijama i pravcima.

Od juna 1997. godine do danas je obavljeno 39 probnih lansiranja, od kojih je 20 vršeno radi razvoja sistema, a 17 za presretanje probnih meta. Prema rezultatima testova, pouzdanost presretanja iznosi 47%, što je blizu procenjene efikasnosti tog sistema.

Tokom 2002. godine, kompleks NMD je objedinjen sa drugim elementima PRO, pre svega sa pomorskim sistemom AEGIS i preimenovan u Ground-Based Midcourse Defense (GBMD). Cilj objedinjavanja je poboljšanje integracije sredstava za presretanje velikog dometa sa mobilnim sistemom protivraketnog kompleksa visokog vanatmosferskog presretanja THAAD (Terminal High Altitude Area Defense).

THAAD sistem je mobilna baterija na pokretnoj šasiji, sastavljena od tri lansirne jedinice čiji je maksimalni broj raketa - 24, a u sistemu su još komandni centar i radara sa H-dijapazonom.

Cijena jedne baterije iznosi 2,3 milijarde dolara.

Rakete THAAD su sposobne da presretnu ciljeve na visini do 200 km, odnosno - pri izlasku izvan atmosfere u bliski kosmos. U ovom trenutku, Sjedinjene Države raspolažu sa dve takve baterije i prave još dve čije se stupanje na borbenu dužnost očekuje 2017-2019. godine.

Prema podacima iz 2014. godine, zalihe raketa THAAD iznose 102 komada.

Uprkos tome što je kompleks THAAD zvanično uveden u naoružanje, program njegovog testiranja još uvek nije završen.

Prema postojećim izveštajima, nakon okončanja testova radi otklanjanja grešaka, bilo je obavljeno još 12 testova sa presretanjem trenažnih ciljeva, od kojih se 90% pokazalo uspešnim. Međutim, po zaključcima Komisije čitav kompleks, THAAD je demonstrirao visoku efikasnost samo protiv zastarelih balističkih raketa R-17 i po svojim karakteristikama zaostaje čak i za ruskim S-300, naročito za njegovim novijim modifikacijama.

Takođe je sporna primena kinetičkog principa uništenja, sličnog sistemu NMD. S jedne strane, to garantuje potpuno uništenje ciljeva, ali istovremeno nameće veoma visoke zahteve za navođenje protivrakete i ograničava njene mogućnosti za presretanje manevrišućih ciljeva.

Poslednji nivo PRO čine baterije raketnog sistema kratkog dometa „Patriot“. Procena njegove efikasnosti ima subjektivni karakter i zasnovana je na iskustvima primene „Patriot“ protiv starih sovjetskih raketa „Skad“ u Iraku 2003. godine.

Do aprila 2016. Godine, vojno-političko rukovodstvo SAD je ovakvu organizaciju PRO smatralo dovoljno pouzdanom i sposobnom da obezbedi neophodni nivo odgovora na raketne pretnje. Uspešna testiranja JU-74 su pokazala da je Rusija dobila manevrišuće supersonične letelice koje više-manje ne može presresti nijedan američki protivraketni sistem.

JU-74 je razvijen u okviru programa 4202 za stvaranje glavnih jedinica perspektivne ruske strateške balističke rakete „Sarmat“, koja je predviđena da zameni u naoružanju rakete RS-20 „Vojvoda“ tokom 2020-2022. godine.

Jedna raketa „Sarmat“ može da ponese do 24 JU-74 sa nuklearnom glavom i u okviru jednog sata pogodi bilo koji cilj na daljini do 10 hiljada km.

Taktičko-tehničke karakteristike JU-74 su tajna. Javno je objavljeno samo to da je letelica u stanju da razvije brzine do 12M i da aktivno manevriše po visini i kursu, što omogućava čak i manevar zaobilaženja rejona u kojima su dislocirana sredstva PRO, kao i kretanje po trajektorijama i pravcima koji maksimalno otežavaju presretanje. Takođe je poznato, da osim bojeve glave može da ponese dodatnu opremu. Između ostalog i aktivnu i pasivnu aparaturu za elektronsko ratovanje kao i simulatore lažnih ciljeva. Na taj način se obezbeđuje garantovani proboj kroz svaki postojeći i budući sistem protivraketne odbrane potencijalnog neprijatelja.

Uvođenje ovakvih sistema u naoružanje ruskih Raketnih strateških snaga značajno će povećati njihovu efikasnost.

A postoje informacije o ulasku u završnu fazu projekta kreiranja supersoničnih krstarećih raketa, koje se lansiraju iz vazduha, i po mnogim aspektima imaju slične borbene mogućnosti kao JU-74.

Donedavno, SAD nisu priznavale mogućnost drugim zemalja za kreiranje efikasnih supersoničnih letelica. Posebno imajući u vidu veru Pentagona u bezuslovnu superiornost Amerike u oblastima razvoja naprednih visokotehnoloških oružja. Ova pozicija je opravdavana, između ostalog, i neuspehom sopstvenog projekta supersonične bojeve glave AHW (Advanced Hypersonic Weapon), čije se drugo lansiranje, uprkos uspehu 2011. godine, završilo eksplozijom rakete.

Prema izvorima u DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency), u današnje vreme program Global Prompt Strike, u okviru koga se kreira AHW, nije u bio u stanju da reši tehničke probleme pouzdanosti, čak uzimajući u obzir činjenicu da maksimalna brzina AHW ne prelazi 8M.

Uspešno testiranje ruske JU-74 očigledno pokazuje zablude Amerikanaca. Osim toga, uspešno testiranje svoje ofanzivne supersonične bespilotne letilice WU-14 izvela je i Kina.

Po rečima kongresmena Trenta Franksa, uspesi Rusije i Kine u oblasti razvoja supersoničnog oružja fundamentalno menjaju celu paradigmu modernog ratovanja. Nastupa supersonična era, u kojoj Amerika više nema apsolutnu superiornost. Vraćanje nadmoći zato je glavni strateški cilj SAD. A najbrži način za to je usavršavanje kopnenog sistema THAAD.

„Tek onda se - upozorio je Franks - možemo baviti razvojem laserskog oružja, sposobnog da obori supersonične rakete, čija brzina devet puta prevazilazi brzinu zvuka.“

Šef Agencije za protivraketnu odbranu SAD Džejms Sajring potvrdio je nameru vlade SAD da uloži u razvoj laserskog oružja dodatnih 23 miliona dolara, mimo ranije odobrenih sredstava. Međutim, testiranje novog sistema laserske PVO/PRO ne treba očekivati pre 2021. godine.

Preveo: Srđan Đorđević,
Fakti