Tofalarija: Ljudi i irvasi u sibirskoj tajgi

Priredila Ana Gruzdeva

„Možete li najzad rezervisati devojci kartu!? Već tri meseca vam telefonira!”, povišenim tonom kaže svojoj koleginici moj sagovornik na drugom kraju žice, udaljenom nekih 5.000 kilometara od Moskve. Bio je kraj avgusta Zaista, od juna sam pokušavala da odem u Tofalariju.

Tajga kao beskrajno zeleno more U Sibiru ima mnogo mesta do kojih ni sami žitelji Sibira ne mogu lako da dođu. Jedno od njih je Tofalarija. Ta reč zvuči kao naziv neke nepoznate zemlje, a ustvari označava malo područje u Sajanskim planinama na zapadu Irkutske oblasti. Tamo se nalaze tri seoceta sa isto tako čudnim nazivima: Gornja Gutara, Aligdžer i Nerha. To je jedino mesto u Rusiji gde živi mali autohtoni narod Tofi (ili Tofalari), koji broji svega 700 ljudi.

 

Fotografija: Ana Gruzdeva

Tofalarija je udaljena 600 km od Irkutska. To je područje neprohodne tajge koje zahvata 21.000 kilometara kvadratnih. U tu „nedođiju” ne idu ni vozovi, ni autobusi. Tamo mogu da prođu samo ogromna terenska vozila proizvedena u ruskim fabrikama UAZ (Uljanovska fabrika automobila) ili ZIL (moskovska fabrika „Lihačov”). Do sela se može doći i malim helikopterom AN-2. On leti na tu stranu četiri puta mesečno, ali samo po lepom vremenu i u jednom letu preveze samo 20 ljudi. Krajnje je teško nabaviti kartu za taj helikopter, jer meštani imaju prioritet.

Selo Gornja Gutara Fotografija: Ana Gruzdeva

Celu Gornju Gutaru sam obišla za pola sata. To su male seoske kućice, škola, klub, zgrada administracije, dve prodavnice i pošta, a svuda unaokolo – gusta tajga i visoke plinine, u koje je opasno zalaziti jer ima mnogo medveda. Ljudi su ovde siromašni. U prodavnicama se mogu kupiti samo makarone i brašno, nešto slatkiša i čaj, sredstva za održavanje higijene, nešto malo odela i đačkog pribora. Voća nema, jer se ne isplati dopremati ga helikopterom. Mesa nema, jer meštani žive od lova. Hleba nema, jer ga ovde domaćice same peku. Mobilne veze nema, postoje samo telefonske govornice i fiksni telefoni. Internet ima samo nekoliko ljudi od 400 stanovnika sela.

 

Fotografija: Ana Gruzdeva

Pre revolucije 1917. godine na ovom mestu nisu ni postojala sela. Tofalari su tada živeli u tajgi kao nomadi, u manjim porodicama, i bavili se uzgajanjem irvasa i lovom. U sovjetsko vreme su primorani da se „skrase” na jednom mestu, nisu mogli više da imaju svoje lične irvase (sve je nacionalizovano), ni svoje šamane, ni svoje čumove (nacionalne šatore od irvasove kože), pa ni svoj jezik. Dok u prodavnici čekaju na kasi čovek ih može razlikovati od Rusa samo po tipu i boji lica, a po svemu ostalom su oni obični stanovnici sela. Pojedini među njima ipak pokušavaju da sačuvaju svoju etničku prošlost od zaborava.

Uzgajivač irvasa Fotografija: Ana Gruzdeva

Svuda oko nas je tajga. Kroz nju nas vodi Vjačeslav, koga svi ovde zovu čika Slava. Jašemo na irvasima po obodu omanjeg jezera blizu Gornje Gutare. Teško je održati se u starom drvenom sedlu, jer irvas meko gazi po mahovini, kao da se pomalo ljulja. Jahač mora sve vreme da balansira telom, da ne bi pao. Vjačeslav i njegov stariji brat Valerij imaju 40 grla. To je najveće stado u selu. U tajgi imaju i svoj pašnjak.

„Držimo irvase, jer... Kako da ih ne držimo?”, kaže ćutljivi i strogi Valerij. On ima ženu i dete, a od prihoda samo svoju penziju. Čini se da i on i njegov brat imaju neku unutrašnju, intuitivnu potrebu za gajenjem irvasa. Kao da su to nasledili od predaka. To što je rekao bio je sav naš razgovor. Ti ljudi su navikli da ćute u tajgi. U šumi je i inače veoma tiho. Čuje se samo kako irvasi mekim usnama zahvataju mahovinu, koja već počinje da žuti kako se bliži jesen.

Tofalarska „vikendica” Fotografija: Ana Gruzdeva

„Celog života sam želela da živim u tajgi. To nije hir, to je zov predaka. Naši roditelji i pradedovi su ceo život proveli u tajgi. Sećam se, bila sam dete kada me je mama vodila u tajgu, kod stada, i bilo mi je mnogo lepo. Posle toga, u sovjetsko vreme, smestili su nas u domove za nezbrinutu decu i internate... Tofalari nestaju, ne pamte svoju prošlost, zaboravljaju ko su i odakle su. A ja sam oduvek pamtila. Sanjala sam tajgu, mamu, irvase”, kaže meštanka Lidija Rečkina.

 

Fotografija: Ana Gruzdeva

Dok to priča, Lidija sedi za omanjim drvenim stolom, a na stolu tek ulovljeni i posoljeni lipljen, sveže ispečeni hleb i krompir. Otac joj je bio Rus, a majka Tofalarka. Lidija živi u Gornjoj Gutari, ali leti odlazi u tajgu, gde njena porodica ima svoj plac sa kućicom, „banjom” (ruskim parnim kupatilom) i čumom koji im služi kao letnja kuhinja. Imaju čak i „labaz”, neku vrstu lovačke kućice koju je ranije imao svaki stanovnik tajge. Ovde preko leta boravi i njen muž Aleksandar. On je Moskovljanin. Došao je u Sibir pre skoro 40 godina i od tada se bavi lovom.

„Tofalari treba da žive u divljini. Samo tako mi možemo opstati”, nastavlja Lidija. „U sovjetsko vreme nam je bilo zabranjeno da govorimo tofalarski. Aktivisti iz partije su se šunjali pod prozorima i prisluškivali. Zato su naši dedovi tajno odlazili u tajgu, tamo se baktali oko irvasa i razgovarali samo na tofalarskom. Tamo, u planinama, osećali su se kao normalni ljudi. Ja znam da su irvasi ključ za očuvanje Tofalara. Kad odu irvasi, odosmo i mi”.

Ana Gruzdeva,
Ruska reč