Rešetnjikov: U BND su mi rekli da bolje od nas znaju da je Đukanović kriminalni tip

Moskovski telekanal Cargrad ocenio je u emisiji „Ruski odgovor“ čiji je autor i voditelj Andrej Afanasjev, da minuli parlamentarni izbori nisu smirili strasti u Crnoj Gori i da suštinski nisu ništa rešili iako je Milo Đukanović požurio da objavi svoju pobedu.

Afanasjev je o mogućim daljem razvoju situacije razgovarao sa direktorom Ruskog instituta strateških istraživanja Leonidom Rešetnjikovom.

Afanasjev: Veoma brine situacija u Crnoj Gori. Tamo je, po svemu sudeći, zatišje pred buru. Na jednoj strani su Đukanović i njegovi evroatlantski „vodiči“, koji su ga ne sve moguće i nemoguće načine još jednom progurali, ali je ostao bez željene većine. On ne može formirati vladu. Potrebna mu je koalicija. Na drugoj strani su partije koje predstavljaju većinsku Crnu Goru, a gledaju prema Rusiji i na Istok. Ta dva tabora se sada konsoliduju i mogu se sudariti. Koliko su verovatni neredi?

Rešetnjikov: Takva verovatnoća je velika. Stvar je u tome što je Đukanović kroz ove izbore prošao uz veliku muku. Iako je iskoristio do kraja resurs vlasti - nije uspeo da stekne nikakvu realnu prednost. Jedan-dva poslanika više - to je premalo. Pogotovo što je koristio sve sisteme za falsifikacije i mahinacije. Ima li on sada neku nadu? On računa da će se dogovoriti sa partijama nacionalnih manjina. To su Albanci i lokalni muslimani, koje zovu i „Turcima“, i drugi.

Afanasjev: Zavisi li sudbina Crne Gore od odluke parlamenta o ulasku u NATO i o evrointegracijama ili od drugih integracija? Alternativni projekat nastaje pred našim očima, a sudbinu većine u parlamentu određuju manjine...

Rešetnjikov: Đukanović se tokom svih godina na vlasti držao upravo zahvaljujući manjinama jer ga je i dosad podržavala najviše četvrtina ili možda trećina slovenskog stanovništva, a svi ostali su glasali protiv njega.

Afanasjev: Sve ostalo do većine dobijao je preko podrške nacionalnih manjina -Albanaca, Hrvata, Turaka, Cigana?

Rešetnjikov: Da. Zahvaljujući Albancima, Hrvatima, Turcima i Ciganima. Nacionalnim manjinama i mahinacijama. Sam Đukanović je profesionalni mahinator. Počeo je kao švercer ženskih čarapa i cigareta. Dok sam služio u obaveštajnoj službi, više puta sam se sretao sa zapadnim partnerima. Primera radi, početkom 90-ih sam (o Crnoj Gori) razgovarao sa predstavnicima BND. Rekao sam im: „Kolege, kako možete da ga tako naglašeno podržavate, pa to je kriminalani tip?“ Odgovorili su mi: „Da, mi o tome znamo čak znatno više nego vi“.

Kako je govorio Ruzvelt: jeste bitanga, ali je naša bitanga. Svi njega znaju, njegovu kriminalnu prošlost znaju pre svega zapadnjaci. Ali, on produžava sa svojim mahinacijama i podrškom koju dobija od nacionalnih manjina. Nije tačno da on sa „manjincima“ sada pokušava da se dogovori. On naprosto pokušava da ih kupi. Kupio je prethodno glasove. Čak ne svojim novcem. Postoji američki novac - odvojen za to. Možda još neki. Ali, sve to izaziva razdraženost, rekao bih, kod većine srbskog naroda.

Afanasjev: Čudna neka situacija. Na čelu nekih balkanskih zemalja, nastalih posle raspada Jugoslavije, našle su se licencirane bitange. Ne govorim o predsedniku Srbije. Ali, tamo govore da su premijer Vučić i Đukanović - plodovi iz iste bašte. Sa Đukanovićem je sve odavno jasno - na njemu više nema mesta gde bi se mogao staviti novi žig.

Rešetnjikov: Kada se Rusija, u vreme Borisa Jeljcina, povukla sa Balkana - vakuum su popunile druge sile. Pre svega SAD. One su tamo uspostavile kontrolu, one obezbeđuju napredovanje svojih ljudi. Otpor je bio slab jer su ljudi izgubili orijentaciju. Podrške nije bilo niotkud, a sami nisu mogli da se suprotstavljaju. Tako su Amerikanci, zajedno sa svojim zapadnim saveznicima, praktično potpuno stavili te zemlje pod kontrolu i počeli da na položaje postavljaju svoje ljude.

Te njihove figure drže mesta, a oni njima rukovode. Tako stvari stoje, a narod je dezorijentisan. Tamo je došlo do smene sistema, otišao je saveznik ili prijatelj koji se lojalno odnosio prema zemlji, a došao je neko drugi.

Naravno, deo stanovništva tih zemalja - bivše Jugoslavije i Bugarske - veoma je verovao, kao i deo našeg stanovništva 90-ih godina, jako je verovao u zapadni raj, u američki raj. Jedan deo ni do danas ne može na tom planu da se osvesti. To je pomoglo slučajnim ljudima, koji su zaboravili šta je savest, da učvrste svoju vlast i da rukovode tim zemljama. Danas je tamo većina raspoložena vidljivo antiamerički i protiv svojih vlada.

Afanasjev: Čekaju Rusiju.

Rešetnjikov: Da, čekaju Rusiju.

Afanasjev: A mi se još nekako kolebamo.

Rešetnjikov: Nismo aktivni. Upravo sam se vratio iz Austrije. Tamo su me sve vreme pitali: „Zašto ste ovoliko neaktivni kod nas?” Mole samo jedno - budi te prisutni makar u kulturno-humanitarnoj sferi.

Afanasjev: Meka sila...

Rešetnjikov: Da. Pitaju nas: zašto vas je ovako malo? Zašto ne možemo da nađemo ni prostor u kojem možemo da se okupimo, zašto tako retko dolaze ljudi orijentisani na jačanje rusko-austrijskih veza? Nešto slično se događa i u Srbiji i u Bugarskoj. Tamo se ista pitanja postavljaju.

Afanasjev: A mi sedimo u Moskvi i samo govorimo „evo ovi su nas izdali, ovi su nas napustili…”

Rešetnjikov: Da, to je veoma rašireno, to da su nas izdali prijatelji. Evo, sada nas Crnogorci izdaju, Bugari su nas odavno izdali. Ali, i mi smo sami sebe izdali, mi smo sami otuda otišli. A vreme je da se vraćamo. Ali, nas je veoma malo. Treba nam veće prisustvo. A istovremeno smo prisutni svuda - u Francuskoj, u Engleskoj. Naši dobrostojeći ljudi vole da se tamo odmaraju, vole da tamo kupuju nekretnine i drugu imovinu.

Ali, mi moramo tamo raditi. Moramo pomagati svojim prijateljima. To je ogromna masa ljudi koji se prema nama pozitivno odnose, koji poštuju našeg predsednika, koji uvažavaju i vole Rusiju.

Afanasjev: Ljudi koji više nemaju kuda.

Rešetnjikov: Naravno. Njihova nada samo smo - mi.

Fakti