Sudbina „Crvene kapele”, obaveštajne mreže SSSR-a u nacističkoj Nemačkoj

Iza pseudonima „Kent” krio se agent Anatolij Gurevič. Rođen je u Peterburgu, u porodici farmaceuta, gde se u kući govorilo na jidišu, ivritu, ukrajinskom i ruskom.

U februaru 1939. godine, sa svojih 26 godina, Gurevič je položio zakletvu i pod pomenutim pseudonimom postao nelegalni agent Glavne obaveštajne uprave Generalnog štaba Crvene armije. Prošao je obuku, a zatim je sa pasošem meksičkog umetnika koji je posetio Sovjetski Savez iste godine otputovao u Brisel, gde se legalizovao pod prezimenom urugvajskog biznismena Vinsenta Sijere.

Sijera nije skoro ništa znao o svojoj „otadžbini”, čak ni kako se zove predsednik Urugvaja. Pročitao je samo ono što piše u Velikoj sovjetskoj enciklopediji – da je glavni grad Montevideo, koji se nalazi na obali zaliva La Plata i Atlantskog okeana, te da se u Urugvaju najviše proizvode ovčija vuna, meso i roba od kože. Upravo tu „robu” je Kent trebalo da uvozi u Belgiju, ali umalo nije „provaljen” već prvog dana, prilikom registracije boravka u lokalnoj policijskoj stanici.

Anatolij Gurevič / a-gurevich.narod.ru
Kako se kasnije ispostavilo, trebalo je da on odsedne u hotelu „Ermitaž” i da se u njemu sastane sa svojim rezidentom Leopoldom Treperom zvanim „Oto”, ali je taj hotel tada već pet godina radio kao jeftina javna kuća, u koju je stranim biznismenima bilo ispod časti čak i da svraćaju, a kamoli da duže u njoj borave. Sa druge strane, Gurevičev „kolega” iz obaveštajne službe, pod pseudonimom Hemnic (Mihail Makarov), nije znao ni španski jezik, koji se govori u Urugvaju, niti bilo koji drugi strani jezik. Hemnic je živeo kao tipični neobrazovani imigrant. Sedeo je u stanu i otud slao šifrovane poruke, i povremeno je odlazio u prodavnicu. Sa prodavačicama se sporazumevao pomoću gestova.

Brak i posao u Belgiji

Tokom prve tri godine života u Belgiji Kent je uspeo da se oženi bogatom naslednicom velike firme Simexco koja se bavila uvozom i izvozom. Već u prvim danima nemačke okupacije roditelji njegove supruge su kao češki imigranti jevrejskog porekla morali hitno da napuste zemlju.

Na Kentova pleća se sručio nasleđeni biznis sa filijalama u Parizu, Marselju i drugim velikim gradovima Evrope. Taj novac je kasnije bio dovoljan da se od njega u potpunosti finansira kompletna sovjetska obaveštajna mreža.

„Alpski bataljoni Vermahta se u planinama pripremaju za rat sa Rusijom. Najviši činovnici nemačke ambasade ne skrivaju da je napad na SSSR planiran za maj-jun ’41” – tako je glasila jedna tadašnja Gurevičeva dojava Moskvi.

Međutim, ispostavilo se da je Moskva ignorisala tu informaciju, kao i mnoge druge podatke koje je Kent uspeo da sazna o pripremi za rat protiv SSSR-a, a koje su se ticale prebacivanja fašističkih divizija na poljsko-sovjetsku granicu, njihove brojnosti, sastava i naoružanja. Navodno je bilo naređeno da se Josifu Staljinu ne kvari raspoloženje takvim vestima.

Plakat za film „KLK an PTX – Die Rote Kapelle“ / DPA/Vostock-Photo

U oktobru 1941. godine Kent je dobio zadatak da ode u Berlin i uspostavi izgubljenu vezu Centra sa nemačkim antifašistima Šulce-Bojzenom, Ilzom Štebe i Adamom Kukhofom. Njihova organizacija će se kasnije nazvati „Crvena kapela” (tako se zvala operacija Gestapoa u kojoj su pohvatani sovjetski obaveštajci na teritoriji okupirane Evrope).

U glavnom gradu Nemačke Gurevič se sastao sa izvrsnim nemačkim oficirom Harom Šulce-Bojzenom, rođakom admirala Alfreda fon Tirpica.

On je od oberlajtnanta Luftvafea dobio informaciju neprocenjive vrednosti, koja se ticala stvarnih gubitaka Vermahta u bitkama kod Moskve, nedostatka goriva za tenkove, avione i vozila. I što je najvažnije, ta informacija je razotkrivala planove Hitlerove komande vezane za proleće 1942. godine. Glavna ofanziva fašističkih snaga, kako je saopštio Gurevič Moskvi, neće biti usmerena na Staljingrad, nego na Kavkaz, sa ciljem da se zauzmu nalazišta nafte.

Kent je najzaslužniji za to što je Crvena armija spremno dočekala tu ofanzivu i do nogu potukla udarnu grupu nemačkih armija, ne dozvolivši da prodru u Baku i do delte Volge.

Pad „Crvene kapele”

Krajem 1942. godine briselska grupa obaveštajaca uhapšena je za vreme sastanka u Otovom stanu. Sticajem okolnosti Kent je sa ženom uspeo da pobegne, najpre u Pariz, a zatim u Marselj. Međutim, nije bilo moguće nabaviti druge isprave, tako da ih je francuska policija 1942. godine izručila Gestapou.

Počeo je novi period u životu, na koji je morao biti spreman svaki ilegalac, ali koji nije svako mogao podneti. Kent nije prebijan i mučen, za razliku od drugih obaveštajaca iz pomenute grupe. Čak mu je bilo dozvoljeno da ponekad zanoći u istoj ćeliji sa ženom, ali mu je jasno stavljeno do znanja da od njegove saradnje zavisi i njegov život, kao i život voljene žene. Posle izvesnog vremena Gureviču je saopšteno da se „u njegovo ime” Moskvi šalju telegrami različite sadržine.

„Kako god okrenete, vi ste za Moskvu već izdajnik”, rekao je Anatoliju general Gestapoa.

Mnogo godina kasnije će Sovjetskom Savezu postati dostupan podatak da Gurevič nije izdao nijednog čoveka kojeg je poznavao, niti je saopštio Gestapou bilo šta od onoga što fašisti nisu pre toga znali. Čak im nije rekao ni svoje pravo prezime.

Štaviše, dok se nalazio u zatvoru (od novembra 1942. do juna 1945), Anatolij Gurevič je uspeo da vrbuje svoje „savetnike i čuvare”, i da ih ubedi da će „sovjetska vlast umeti da ceni njihov rad u korist Crvene armije”.

Tokom poslednje godine svoje „radio-igre” on je Centru slao verodostojne podatke iz nemačkog Generalštaba, a posle kapitulacije Nemačke doveo je u Moskvu fašističkog generala sa ljubavnicom i koferom punim tajnih dokumenata. Gurevič tada nije znao šta ga čeka kod kuće.

Cijena „olakšica” u nemačkom zatvoru

Čim je u junu 1945. došao u Moskvu, on je odmah zatvoren u zgradu Lubjanke, gde mu je uskoro saopšteno da su mu žena i sin, koji je rođen u nemačkom zatvoru, poginuli u bombardovanju, a 1947. godine je poslat na 20-godišnju robiju „zbog veleizdaje”. Amnestiran je 1955. godine zajedno sa ostalim obaveštajcima koji su se vratili u SSSR. Već 1958. godine Gurevič je počeo da traži pravdu, tj. da piše pisma različitim instancama sa molbom da ga rehabilituju.

Međutim, opet se odmah našao iza rešetaka. Ponovo je oslobođen tek nakon dve godine.

Anatolij Gurevič / a-gurevich.narod.ru
Autor ovog materijala je imao priliku da se u Sankt Peterburgu 2003. godine sretne sa 90-godišnjim Anatolijem Gurevičem.

„Ne znam zašto se to dešava. Možda zato što čast službe, koja je u ratnim godinama napravila gomilu grešaka, za pojedine generale uvek ima veći značaj od časti pojedinca. Možda zato što sam ja, nažalost, ostao živ. Kao svedok tih grešaka i kao živi prekor” – rekao mi je tada Kent.

Zaista, očigledno je nonsens kada obaveštajac čudom ostane živ u kazamatima Gestapoa, kada čak uspe da vrbuje generala ove nemačke službe i da ga posle rata dovede u svoju zemlju sa strogo poverljivim dokumentima. Ali to je nonsens samo za one koji svakog čoveka tretiraju kao potrošni materijal, pa čak i onoga koji učini podvig.

Viktor Litovkin,
Ruska reč