Pet ruskih filmova koji su osvojili svet

Prisetimo se filmova epohe procvata sovjetske kinomatografije koje Zapad i danas pamti.

„Krstarica Potemkin“/ "Bronenosec Potemkin" (1925)

Teško je zamisliti da je ovo vrhunsko ostvarenje ne samo sovjetskog nego i svetskog filma (na web stranici Rotten Tomatoes ovaj film ima najvišu ocenu i 100% ushićenih mišljenja), bilo zabranjeno u Engleskoj do 1950-ih, a do 1978. godine je prikazivano u kategoriji H, kojoj pripadaju pornografski filmovi. Gebels je govorio da je film Sergeja Ajzenštajna, koga je list The New Yorker okarakterisao kao „prvog modernistu svetske kinomatografije“ , najmoćniji propagandistički film koji je on ikada video i izjavio je da umalo nije postao komunista kada ga je odgledao. A kada je „Krstarica“ prikazana u Velikoj Britaniji 2005. godine, list London Evening Standard je napisao: „Kome je potreban ’Avatar’ u 3D tehnologiji kada postoji ovako nešto?“

Pored ideološke snage i smelosti sa kojom je Ajzenštajn pokazao nasilje, a ono je tada šokiralo gledaoce, reditelj je ostavio budućim generacijama i svoje inovacije u oblasti montaže. Njegov princip se vidi u Kopolinom „Kumu“ i „Nedodirljivim“ Brajana de Palme. U tim filmovima je praktično ponovljena čuvena Ajzenštajnova scena streljanja na stepenicama u Odesi.

Mnogi su „Krstaricu Potemkin“ ocenili kao najbolji film u istoriji kinematografije (na primer, Orson Vels, Bili Vajlder i drugi veliki američki reditelji). Film je tako često dobijao ovu ocenu da je postao sinonim za inovacije i merilo dobrog ukusa.

„Ždralovi lete“ (1957)/ "Letяt žuravli"

Ovaj film je Mihail Kalatozov snimio četiri godine nakon Staljinove smrti. Pobedio je na Kanskom festivalu, i to je jedini slučaj kada je sovjetski film dobio „Zlatnu palmu“. Posle toga ga je studio Warner Brothers 1960. godine prikazao u SAD. Na kritičare je snažan utisak ostavila „sveobuhvatna odvratnost prema ratu, koja nema geografskih i političkih granica, i odsustvo Staljinove propagande“.

Veronika odlučuje da napusti muža koga ne voli i da sačuva sećanje na voljenog mladića koji je poginuo u ratu. Ta priča je zaista internacionalna i iskreno je ispričana. Film je i sada na vrhu svih rang-lista najboljih ratnih filmova.

On je imao uticaja i na filmski jezik. Dvostruki dobitnik Oskara, snimatelj Haskel Veksler, priznao je da je sve što zna naučio od snimatelja ovog filma Sergeja Urusevskog, pa je čak i nakon 20 godina ponavljao njegove metode.

„Andrej Rubljov“ (1966)

Ostvarenje Andreja Tarkovskog posvećeno životu ikonopisca iz 15. veka imalo je vrlo komplikovanu sudbinu. Kanski festival je tražio da prikaže ovaj film, ali su sovjetski funkcioneri odbili da ga pošalju na takmičenje 1967. godine i umesto njega su poslali „Rat i mir“. „Rubljov“ je prikazan u Kanu tek tri godine nakon što je snimljen, i to pred samo zatvaranje festivala i van konkurencije, pa ipak mu je žiri dodelio nagradu FIPRESCI. Cenzurisana verzija filma prikazana je 1971. godine u Sovjetskom Savezu. U prvom prikazivanju je prodato skoro 3 miliona karata. Druga verzija, koju je studio Columbia skratio za 20 minuta iz komercijalnih razloga, prikazana je 1973. godine u SAD. Skraćivanje nije opravdalo očekivanja, tako da ocene filma u štampi nisu bile baš povoljne. Sredinom 1990-ih se u DVD formatu pojavila prvobitna verzija Tarkovskog, koja traje 205 minuta i koju je otkupio Martin Skorseze kada je bio u Sovjetskom Savezu. Tako je ovaj film ponovo zaživeo.

Možda film zbog svoje teme, mesta i vremena u kome se odvija radnja i nije potpuno zastareo. Mnogi filmski majstori različitih generacija su izrazili oduševljenje ovim ostvarenjem. Na primer, Ingmar Bergman je govorio da se „niko više ne oseća tako prirodno u svetu snova, kao Tarkovski“.

„Rat i mir“ (1966)/"Voйna i mir"

Možda ne bi ni bilo ove ekranizacije Tolstojevog romana da 1959. godine u Sovjetskom Savezu nije prikazana američka verzija „Rata i mira“ Kinga Vidora. Tek posle toga je odobreno snimanje filma koji se zvanično smatra najskupljim u istoriji kinematografije. Naime, nijedan holivudski studio ne bi se odlučio da 5 godina snima film sa 120.000 ljudi u kadru i uz učešće armije.

„Rat i mir“ traje šest časova i podeljen je na dva dela. To je prvi sovjetski film koji je dobio „Oskara“ kao najbolji strani film, a ujedno je i najduži sovjetski film.

Kada je 1969. godine „Rat i mir“ prikazan u Americi, tada je Rodžer Ebert, jedan od najuticajnijih kritičara, napisao da je sovjetskom reditelju pošlo za rukom da napravi najbolji epski film u istoriji, i da je on bolji od vrhunskog filma ovog žanra „Prohujalo sa vihorom“.

„Ježić u magli“ (1975)/ "Ёžik v tumane"

Desetominutni crtani film Jurija Norštejna o ježiću koji se izgubio u magli dok je išao u goste kod svog prijatelja medveda, toliko je popularan u Americi da mu je posvećen jedan fragment u osmoj sezoni animirane serije „Porodični čovek“. U tom fragmentu se bodljikavo prase u magli smeje Amerikancima koji su došli na ideju da prave burgere od bodljikavog praseta.

Nesvakidašnje je ovo podsmevanje Amerikanaca sopstvenoj sposobnosti prežvakavanja svakog umetničkog dela u duhu pop-kulture, kao što se žvaće hamburger. A činjenica da je u tu svrhu izabran upravo „Ježić u magli“ dovoljno govori o tvorcima same serije i o popularnosti crtanog filma.

Na mnogim jezicima su napisani čitavi traktati o filozofskom smislu kratkog Norštejnovog ostvarenja, o egzistencijalnoj usamljenosti i užasu svakodnevice koja poprima zloslutne obrise iz određenog ugla. Ove godine je The Telegraph stavio ovaj crtani film na 19. mesto u rang-listi „Najboljih dečijih filmova“. Prema tome, kada se sadašnji ruski roditelji žale da njihova deca gledaju „brutalne“ holivudske crtane filmove, neka se sete da deca na Zapadu gledaju ruske crtane filmove. Tačnije, gledaju jedan ruski crtani film, a on je na svoj način takođe prilično brutalan.

Genadij Ustijan, Ruska reč