Sto godina od ubistva Grigorija Rasputina, prijatelja carske porodice

„Ulice Peterburga su bile praznično ukrašene, prolaznici su zaustavljali jedni druge i sa puno sreće čestitali poznanicima, a često i nepozntim ljudima. ... Po celom gradu u crkvama su služena blagodarenja, u svim pozorištima publika je tražila da se peva himna i sa entuzijazmom pozivala izvođače na bis“. Tako se u jednoj knjizi opisuje praznično raspoloženje koje je tobože obuzelo žitelje Peterburga kada se 17. decembra (31. decembra po novom stilu) 1916. godine pročulo da je prethodne noći grupa zaverenika ubila prijatelja carske porodice Grigorija Rasputina.

Desetak godina ranije se Rasputin kao običan seljak iz Sibira tek pojavio u Peterburgu. Tada niko nije mogao pretpostaviti da će njegova reč imati veliku težinu na državnom vrhu, i da će i njegova smrt prethoditi smrti cele carske porodice.

„Posebne duhovne sposobnosti“ Kada je Rasputin došao u Peterburg negde oko 1904-1905, već je bio poznat kao verujući čovek. Bio je beskućnik Hrista radi, tj. obilazio je manastire i sveta mesta. Pričalo se kako on ima izuzetne sposobnosti i kako može da isceljuje bolesnike.

U Peterburgu su se za njega zainteresovali mnogi ljudi iz Crkve, među kojima je bio i arhimandrit Teofan, duhovnik carske porodice. Prema jednoj pretpostavci, otac Teofan je predstavio Rasputina caru Nikolaju Drugom i carici Aleksandri Fjodorovnoj.

Makarij,Teofan i Rasputin, 1909. Fotografija iz arhive.

U to doba je Rasputin ostavljao snažan i pozitivan utisak čak i na ljude koji su imali besprekornu reputaciju otšelnika, poput arhimandrita Teofana. „...Otac Teofan se veoma zainteresovao za došljaka, videći u njemu lik ’sluge Božijeg’ i ’svetog čoveka’“, pisao je mitropolit Venijamin, sapodvižnik arhimandrita Teofana. I njemu se dopao sibirski „starac“ (koji tada nije imao više od 40 godina): „Rasputin je odmah ostavio na mene snažan utisak, kako neobičnom usredsređenošću svoje ličnosti ​[...], tako i britkošću razumevanja duše...“
Istoričar Crkve Georgij Mitrofanov uveren je da „Rasputin nije bio avanturista. To je bio čovek koji je zaista imao poseban pogled na svet i izuzetne duhovne sposobnosti“.

Iscelitelj

Rasputin se dopao caru i carici. Priča se da je najviše uticaja imao na caricu. Ta priča se vezuje za tešku bolest carevića Alekseja, jedinog naslednika prestola. Dečak je, naime, bolovao od hemofilije.

Prema mnogobrojnim svedočenjima, kada u akutnim fazama bolesti lekari nisu mogli da mu pomognu, pomagao mu je Rasputin. Vores Jen je napisao knjigu „Poslednja velika kneginja“ u kojoj velika kneginja govori kako su Rasputinove intervencije zaista blagotvorno delovale na carevića. Njene reči su, kaže pisac, imale utoliko veću vrednost što kneginja nije imala dobro mišljenje o „starcu“.

Aleksandra Fjodorovna sa decom i Rasputin,1908. Fotografija iz arhive.

Dobročinstvo
Rasputin je cara nazivao „otac“, a caricu „majka“. Ta bliskost carskoj porodici je morala imati određenog uticaja na čoveka kakav je bio sibirski „starac“. U knjizi „Grigorij Rasputin Novi“ pisac, publicista i novinar Aleksej Varlamov pripoveda kako je Rasputin počeo da se hvali svojim vezama u Zimskom dvorcu, i da pomaže ljudima koji su tražili neku pomoć. On ih je primao u svom velikom stanu u centru tadašnje ruske prestonice. Trudio se da nikoga ne odbije i da svakoga sasluša. Davao je novac onima koji su tražili, pa bi čak i telefonirao nekome u vladi ako je smatrao da je to potrebno. Prema priči pomenutog Varlamova, Rasputin je jednom telefonirao u MUP i naredio činovniku koji se javio na telefon: „Zovi-der onog tvog ministra Aljošku“, misleći na Alekseja Hvostova, ministra unutrašnjih poslova 1915-1916.

O Rasputinu se 1910-1911. već nije pričalo da je pravednik kao kada je došao u Peterburg. Prestonicom su kolale glasine da se odao piću, razvratu i skandalima. Pričalo se o njegovoj sposobnosti da hipnotizira predstavnice slabijeg pola. Kada su ga zbog toga prekorevali, on se navodno opravdavao da žene same traže bliskost sa njim, te da se blagodat može spoznati samo kroz greh.

Karikatura o uticaju Rasputina na carsku porodicu. Ilustracija: Alamy/Legion Media

Najgnusnije glasine
Zli jezici su posebno širili glasine da je on bio u intimnim odnosima sa caricom i njenim ćerkama. Čak se navode caričine reči iz „originalnog“ pisma Rasputinu koje su štampane na hektografu i plasirane po celom Peterburgu krajem 1911. godine: „Ja sam samo tada u duši spokojna i odmaram se kada ti, učitelju, sediš blizu mene i ja celivam tvoje ruke a glavu naslonim na tvoje blaženo rame“. Ta „štampana pisma“ su, po rečima Vladimira Kokovcova (pre revolucije ruskog ministra finansija i premijera, a posle revolucije pariskog bankara), „davala povoda za najgnusnije glasine“, mada su „u suštini ispoljavala caričino mistično raspoloženje“.

Rasputin i njegovi sledbenici, 1914. Fotografija iz arhive

„Štampari“ su dobijali ta „pisma“ od raščinjenog monaha Iliodora, koji ih je, kako pojedinci zamišljaju, dobijao lično od Rasputina. Taj raščinjeni monah je, navodno, najpre bio pod uticajem „starca“, a zatim je postao jedan od njegovih najljućih neprijatelja. Objavio je čak i knjigu o Rasputinu pod nazivom „Sveti đavo“. Ubrzo posle skandala sa „pismima“ jedan poslanik parlamenta je uputio zvaničan dopis vlastima u vezi sa Rasputinom i odmah nakon toga su novine uveliko počele da pišu o njemu. Tako je prestižu ruske monarhije nanet još jedan udarac.

Ubistvo Rasputina i carske porodice

Rasputinov uticaj je bio sve veći, bez obzira na glasine koje su svakojake skandale vezivale za njegovo ime, zbog čega je on na nekoliko meseci čak morao da napusti Peterburg. Pričalo se da su već pomenuti Aleksej Hvostov i premijer Boris Štjurmer, kao i neki drugi funkcioneri, napredovali u karijeri zahvaljujući sibirskom „starcu“.

Slične priče su ispredane i u vezi sa događajima na frontovima Prvog svetskog rata, koji je uveliko besneo i u kome je Rusija pored sjajnih pobeda doživela i nekoliko krupnih poraza. Širile su se priče da je uzrok tih poraza bila izdaja, i da to ima veze sa nemačkim poreklom carice Aleksandre. Ujedno je i Rasputin ubrojan u nemačke agente, tako da je u pojedinim krugovima sve više rasla mržnja i prema njemu. Varlamov pripoveda kako je poslednjih meseci Rasputin navodno dosta pio, tobože predosećajući svoju smrt, i tobože proričući da će carska dinastija umreti zajedno sa njim.

Feliks Jusupov. Ilustracija: RIA Novosti

Svi ti događaji dostigli su kulminaciju 16. decembra 1916. godine u kući carevog rođaka, kneza Feliksa Jusupova, koji je bio organizator zavere „za spas prestiža carske porodice“. Jusupov je tvrdio kasnije da su zaverenici, a među njima i veliki knez Dmitrij Pavlovič i poslanik-monarhista Vladimir Puriškevič, najpre otrovali Rasputina kolačima, a zatim su nekoliko puta pucali u njega i na kraju su ga utopili u vodi, ubacivši ga u rupu napravljenu u ledu.

Dva meseca nakon Rasputinove smrti u Rusiji je ukinuta monarhija. Svrgnuti car Nikolaj zajedno sa caricom Aleksandrom i decom najpre je poslat u Sibir (usput su prošli pored sela u kome je nekada živeo Rasputin), a zatim su zajedno sa poslugom pobijeni u podrumu jedne kuće u Jekaterinburgu. Posle streljanja među njihovim stvarima je pronađeno 57 ikona, od kojih im je tri ikone poklonio Rasputin.

Aleksej Timofejčev, Ruska reč