Pet bajki autohtonih naroda Sibira

Legende naroda Sibira nisu samo šapat davne prošlosti, koji još odjekuje u krošnjama kedra. Te bajke sjedinjuju žitelje grada i tundre, mit i stvarnost, veropski i azijski deo Rusije...

1. Uspavani Sajan u Ergacima

Ilustracija: Olga Baranceva

Kada turisti dolaze u prirodni park Ergaci u Krasnojarskom kraju, trude se da zanoće na jezeru Radužno. Na jednoj njegovoj obali počiva Uspavani Sajan, kao gospodar ovdašnje tajge urastao „sedim kamenim vlasima“ u zemlju. Nekada je on bio čovek koji je čuvao kedrove i reke, nije ubijao srne i medvede. Drevni bogovi su shvatili da posle njegove smrti neće moći da pronađu drugog istog takvog gospodara, pa su ga pretvorili u kamen, tako da je on postao večni čuvar planina.

Na jednom vrhu pored jezera na samoj ivici stoji Viseći kamen, ogromna gromada koja se jedva drži na planinskoj strmeni i kao da će svakog trenutka pasti. Legenda kaže da će onaj ko gurne kamen niz liticu probuditi Uspavanog Sajana i ovaj će ponovo postati čovek. Zasada to nije pošlo za rukom nikome od mnogih hiljada turista, pa ni autorki ovog teksta. Možda kamenom čoveku treba poljubac da bi se probudio?

2. Ptica koja je stvorila svet protiv ptice koja je izazvala kraj sveta

Ilustracija: Katerina Plotnjikova

Poluostrvo Tajmir na Krajnjem Severu sa njegovom polarnom svetlošću i zapregama irvasa može da zahvali ptici za to što postoji. Ovdašnji žitelji prenose iz pokolenja u pokolenje svoju legendu o tome kako je svet stvorila ptica gnjurac. Zaronila je u vodu i sedam nedelja kasnije iznela u kljunu jedan kamičak i jedan grumen zemlje, posle čega je zaspala. Kada se probudila, videla je da su se pojavili zemlja, planine i duhovi – gospodari neba i zemlje.

Za razliku od turističkih vodiča Tunguskog rezervata u Centralnom Sibiru, Evenke koje ovde žive kažu da Tunguski meteorit nije postojao, nego je to bog groma Agdi, svirepa ptica sa čeličnim krilima doletela svojoj ženi-vodi. Poseta božanstva Evenki Zemlji 1908. godine izazvala je snažan zemljotres, oborio drveće u tajgi desetinama kilometara unaokolo i napravio desetak jama od kojih neke imaju prečnik 50 metara.
3. Bajka o gospodaru tajge

Ilustracija: Katerina Plotnjikova
Folklor autohtonih naroda centralnog Sibira prikazuje medveda kao snažnog i opasnog kad se razgnevi, ali mudrog i dobrog. Evenkijska deca vole bajku o dedi Amaku – tako zovu medveda, i o prugastoj veverici:

U tajgu je stiglo proleće. Medved je cele zime spavao u svom brlogu, a kada je granulo sunce, brlog se poče topiti i medved se probudi. On izađe u šumu gladan – cele zime ništa nije jeo. Pođe medved da traži hranu, ali ništa ne nađe. Tada se on naljuti, dohvati panj na putu i pokuša da ga iščupa. Ali ne mogade, je beše slab. Iza panja iskoči veverica: „Amaka, zašto si tako ljut?“ „Mnogo sam gladan, imaš li hrane?“ „Naći će se nešto“, odgovori ververica i donese medvedu mnogo slatkog korenja i orašastih plodova iz svojih jesenjih skladišta. Zahvalni meved pomazi majušnu vevericu svojom velikom šapom sa ogromnim kandžama. Tako su ove veverice dobile crne pruge na svojim leđima.

4. Kosmički mitovi Tofalarije

Ilustracija: Lori/Legion-Media

Za vreme putovanja zemljom naroda Tofi (ili Tofalari) u planinama Istočni Sajan u Irkutskoj oblasti našla sam u biblioteci seoske škole knjigu „Legende, bajke i pesme sedog Sajana“. To je zbornik folklora malog naroda iz tajge koji su naučnici godinama pravili, skupljajući i dešifrujući usmene priče starijih meštana, snimljene na audio-kasete tokom 1970-ih i kasnije.

Čitala sam knjigu noću, kada je celo selo tonulo u san, i zamišljala da su kuće pretopljeno grumenje zlata koje je „beli čovek“ usrdno pokušavao da ispere na obalama penušavih planinskih reka u pokušaju da shvati nepoznatu kulturu. Gledala sam u nebo nad Sajanom tamno kao mastilo i pokušavala da u njemu sagledam tofalarskog Petra Pana, ili bar logotip DreamWorks Animation:
U davna-pradavna vremena u jednom čumu življaše petočlana porodica. Glava porodice usvoji dečaka bez oca i majke. Stade dečak da živi u njegovom čumu. Jedne večeri žena posla dečaka po vodu. On uze koficu od brezove kore i lonče i pođe po vodu. Na ledu ga sačeka veštica Čil Baga i odnese ga. Od tada se na mesecu pojavio lik čoveka. U jednoj ruci on drži koficu od brezove kore, a u drugoj lonče.

Tako su ljudi iz tajge pokušavali da razumeju vasionu. Tofalarska bajka „Tri malaruhe“ govori o sazvežđu Orion, a „Sedam krvi“ o Velikom medvedu.

5. Bajke iz tundre u 21. veku

Ilustracija: Katerina Plotnjikova
Savremene priče ne govore samo o problemima malih naroda i ekologiji, nego i o turizmu. Čovek mora da uloži dosta napora da bi dospeo do pravih čumova u tundri.

Uralski federalni univerzitet je predložio nenecku spisateljicu Anu Nekragi iz Jamala za Nobelovu nagradu. U svojim knjigama ona piše o životu u tundri, o kulturi Nenaca. Njena dela su na granici mita i književnosti.

„Kada hodaš zemljom, čitaš njenu tragediju kao knjigu. Sve manje je čumova na obalama naše rodne reke i naših jezera. Obale naše voljene reke i naših jezera postaju puste i sirote. Jezera plaču, reke tuguju, rečice umiru <...> Tuga i ćutanje obuzimaju brda. Ognjišta ne greju rodnu grudu. Mnogi čumi su pali i ne podižu se. Ali mi, koji smo ostali, trudimo se koliko imamo snage. Trudimo se da volimo, da stvaramo, da podižemo“.

Ana Gruzdeva,
Ruska Reč