„Mrtav“ se vratio sa Košara, sad gladuje u straćari

Nije ratni veteran Miloš Jovanović (38), ovako zamišljao ni Srbiju ni svoj život, kad su 1999. godine on i njegovi drugovi ginuli na Košarama! U straćari, u selu Troštica pod Golijom, Miloš svake noći sanja Košare i svoje mrtve drugove, krv i raspolovljene glave, bombe kako padaju sa nebesa i vrisku ranjene braće…

– Probudim se u znoju, skočim, posle po pomrčini lutam oko kuće, ne mogu da se smirim… Zaspim, pa ih ponovo sanjam – pričao mi je juče Miloš u kućici od blata i pruća pod Golijom, koja samo što nije pala.

On, majka Rosa i sestra Marina žive u jednoj prostoriji u kojoj su tri rasklimatana kauča, spavaju na daskama, kad pada kiša lije na sve strane, kad ugreje kućom šetaju zmije i pacovi, prozori i zidovi šuplji…

Foto: Z. Šaponjić

Miloš često nema novca ni za autobusku kartu da ode do Novog Pazara, a kamoli da se leči od psihičkih, hormonskih, metaboličkih poremećaja, od stresa… Hleb kupuju u seoskoj prodavnici na recku, kad dođu da im seku struju oni pozajme u selu i plate, pa posle nemaju odakle da vrate novac komšijama…

I na javi, Milošu svakog dana dolaze mrtvi drugovi sa Košara. Sad kao da gleda rovove ispod karaule na Košarama, i ona tri dana i tri noći kad je gorelo i nebo i zemlja, mine padale a krv liptala na sve strane, a njegovoj majci Rosi i sestri Marini neko u selo javio da je on poginuo…

– Tri meseca niti smo spavale ni šta jele ni šta pile… Javiše, poginuo nam Miloš, posle drugi javiše – nije… Mi nismo verovale da je živ sve dok ga nismo videle, došao, a mi ga nismo prepoznale, neošišan, neobrijan, kaljav, sve rane po njemu, raspala se i odeća i obuća – prisećale se juče i majka Rosa, Miloševog povratka sa Košara.

Foto: Z. Šaponjić

Miloš ne voli da priča o ratu. Kad siđe u Novi Pazar ne voli ni da vidi onaj put kojim je 1998. godine kao regrut otišao na Kosovo. Tek ponekad, poneko mu kao kleštima iščupa poneku reč o Košarama…

– Padaju bombe a nama sve škljocaju zubi od vazdušnih udara, prašina, jauci, vidim jednog raspolućena mu glava, drugi vrišti, krv lipti… – počne Miloš, a onda zaćuti, počne da drhti, obore ga slike i teška sećanja…

Nije Miloš, dok je bio u rovovima ispod Košara, pričao mi je juče, ni očekivao neku preveliku zahvalnost otadžbine, nije o tome ni razmišljao, sanjao je samo miran život, kuću, parče hleba, da uveče ne leže gladan i da se ujutru gladan ne budi…

Juče, pokušavali su i on i majka i sestra da sakriju preda mnom svoju tešku sirotinju, svoju muku i čemer, život nedostojan čoveka, a kamoli ratnika, heroja, branioca otadžbine kad je bilo najteže…

Foto: Z. Šaponjić

– Dok sam mogao da radim, nadničio sam, sad više ne mogu, oboleo sam… Majka je odavno bolesna, od karcinoma, živimo od 13.000 njene invalidske penzije… Pola novca damo za lekove. I Marina polako ali sigurno uništava zdravlje perući veš u ledenoj vodi na koritu ispod kuće – kaže Miloš.

Ni straćarica koja prokišnjava, kroz koju duva promaja nije njihova, ni okućnica nije njihova, ni štala… Jovanovići, igrom sudbine, ustvari nemaju ništa svoje, rođaci čija je opominju ih, kažu, da se isele, oni nemaju kud…

Nevoljno su mi juče priznali da nije malo dana kad nemaju ni hleba, kad u kući ostanu bez trunke brašna… Pre par dana novopazarski humanitarac Hido Muratović doterao im malo brašna i namirnica, da imaju do daljnjeg…

U neizvesnosti, u teškom jadu, Jovanovići imaju samo jedan san: da negde u selu, ili okolini kupe komadić zemlje i neku staru kuću, ili da izgrade svoju kućicu, da im ne kisne za vrat i da se ne boje zmija, a za to, ne treba mnogo novca, tek malo dobre volje dobrih ljudi…

A zahvalna otadžbina?

U nju se Jovanovići, kažu, ne uzdaju mnogo. Ima ona prečih poslova.

Zoran Šaponjić,
Iskra