Vaskrs u Ljuboždi pod Prokletijama

U Ljuboždi kraj Istoka, u Metohiji, kao more talasa se pšenica. Albanci orali i sejali je, Albanci će žnjeti i mleti, samo su njive srpske. I kuće u Ljuboždi, u pristranku pod brdom Gradina su srpske, samo što se od njih ni traga više ne zna. Žive u priči i sećanju Srba rasutih i rasterani po svetu, i u po kojem zidiću koji Albanci još nisu srušili i razneli kamen da zidaju svoje kuće i svoju budućnost.

U Ljuboždu kraj Istoka, pod Prokletajama, pre dve nedelje vratilo se desetak Srba, staraca uglavnom. Dočekali ih komšije Albanci, tri dana po povratku priredili im doček, rekli Srbima starcima da su četnici, da nisu dobrodošli i da mogu da se vrate odakle su došli.

Pusti Srbi, juče su mi u pristranku pod Gradinom, dok smo gledali albansko žito na srbskim njivama a toplo metohijsko sunce pržilo i prigrevalo, pričali da se nisu nadali takvom dočeku. Mislili, pustiće ih komšije bar da dođu i umru, ako ne mogu da žive na svojoj zemlji, u svojim dvorištima i u svojim srušenim, popaljenim i miniranim kućama.

Putem ispod srbskih kuća u Ljuboždi patroliraju vojnici KFOR-a i policajci EUELKS-a, šepure se u svojim džipovima, 18 godina gledaju kako Albanci oru i seju i žanju po srbskim njivama. Gledaju a ne vide, ne tiče ih se.

Srbi starci sede pod rascvetalom trešnjom u dvorištu Ristića, gledaju svoje njive pod albanskom pšenicom i – boli ih duša. Otišli bi, kad već ne ne mogu da pooru i požanju, da barem pomiluju busen te svoje zemlje, da samo još jednom zagaze preko svojih njiva, ali, ne smeju.

Takva vremena došla. Ni božjih ni ljudskih zakona. Na srbskoj parceli od 30 ari Albanac napravio svoju kuću i u njoj živi sa svojom porodicom. U štalu Simića Albanac zatvorio svoje krave, hrani ih i poji, muze, mlekom hrani svoju porodicu. Iz štale đubre izbacuje na put koji vodi ka srbskim kućama.

Srbi starci skupili se pod rascvetalom trešnjom. Pusti Srbi, kažu, nisu se nadali dobrodošlici Albanaca, ali, dodaju, nisu se nadali ni tolikoj mržnji. Mislili, dosta je da Albanci 18 godina oru i žanju njihove njive, da će ih pustiti da barem devetnaestu godinu Srbi pooru i požanju. Pusti Srbi.

Razboleo sam se juče u Ljuboždi.

Pomislio kako bi meni bilo da neko dođe da poore i poseje onu moju njivu na Ravni, pa da posle još dođe i da je požanje, a ja da gledam zlo…

Da li bih to mogao izdržati i preživeti a da mi živo srce ne prepukne od tuge…

A, kako je onim nesrećnicima, Srbima što su se vratili i skupili pod rascvetalom trešnjom u Ljuboždi, u svom dvorištu, pa gledaju kako Albanci oru i seju njihove njive, njihove i po ljudskim i po božjim zakonima, znaju oni i zna Bog sa nebesa, niko drugi.

Vaskrs u Ljuboždi pod Prokletijama. Prvi posle 18 godina izgnanstva koji Srbi iz Ljubožde čekaju na svojoj zemlji. Pod rascvetalom trešnjom čije plodove neće jesti unuci staraca koji su se vratili.

Daleko je Ljubožda. Čemer se vidi tek kad se priđe blizu. Kad zamiriše zemlja i zatalasa pšenica.

A i ovako, koga briga što Albanci seju pšenicu na srbskim njivama! Da je suprotno, pola bi Beograda i sav Brisel bili na nogama. Svi bi ustali da brane pravo i pravdu, evropski komesari ne bi spavali, beogradske NVO pravile bi proteste na Terazijama.

A kad je ovako, kad Albanci oru srpske njive to je u redu. To je po pravdi, ovoj novoj evropskoj, licemernoj i pokvarenoj koja za jedne važi, za druge ne važi.

Hoće li se posle i ovog teksta javiti Beograd, beogradske NVO i briselski komesari? Da pitaju ko ore i ko seje srpske njive u Ljuboždi? Neće, garantujem. Biće ovo samo još jedna srbska laž u nizu srbskih laži.

Doći će oni i u moju kuću da me uče kako da farbam vaskršnja jaja, kako da slavim Vaskrs i Božić, kako da slavim krsnu slavu, da me nauče da živim po evropskim standardima. A Ljubožda? Što ne odu tamo da primene evropske standarde? Što ne vrate Srbima iz Ljubožde, iz Istoka, njive i kuće i njihove živote?

Evropski pokvarenjaci.

Zoran Šaponjić,
Iskra