Seoba „Seobe Srba”

Mnogi turisti koji dolaze u Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima čine to i zbog slike Paje Jovanovića koja se tamo odavno ne nalazi, a čiju je prvu verziju cenzurisao patrijarh Georgije Branković.

U ne­ka­da­šnjoj sve­ča­noj tr­pe­za­ri­ji Pa­tri­jar­šij­skog dvo­ra, a da­nas jed­noj od pro­sto­ri­ja ri­zni­ce Mu­ze­ja SPC u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, mo­nu­men­tal­na sli­ka Pa­je Jo­va­no­vi­ća „Se­o­ba Sr­ba” pre­kri­va­la je či­tav ju­žni zid. Mno­gi tu­ri­sti ko­ji do­la­ze u Pa­tri­jar­šij­ski dvor, či­ne to i zbog sli­ke ko­ja se ta­mo odav­no ne na­la­zi! 

Sli­ka je ima­la uz­bu­dlji­vu sud­bi­nu, baš kao i njen na­ru­či­lac, stva­ra­lac i li­ko­vi na njoj. Mo­nu­men­tal­no de­lo „Se­o­ba Sr­ba” do­ži­ve­lo je cen­zu­ru pa­tri­jar­ha Ge­or­gi­ja Bran­ko­vi­ća, a po­tom još ne­ko­li­ko ver­zi­ja i se­o­ba. 

Pre­kret­ni­ca u stva­ra­la­štvu Pa­je Jo­va­no­vi­ća i ula­zak u no­vu, isto­rij­sku i po mno­gi­ma nje­go­vu naj­zna­čaj­ni­ju fa­zu, ozna­či­la je upra­vo 1895. go­di­na, ka­da je do­bio dve zna­čaj­ne po­rudž­bi­ne za Mi­le­ni­jum­sku iz­lo­žbu, ko­ja je tre­ba­lo da se odr­ži u Bu­dim­pe­šti na­red­ne go­di­ne.

Sa­bor­ski od­bor u Srem­skim Kar­lov­ci­ma s pa­tri­jar­hom Ge­or­gi­jem Bran­ko­vi­ćem na če­lu na­ru­čio mu je gran­di­o­znu isto­rij­sku kom­po­zi­ci­ju „Se­o­ba Sr­ba pod pa­tri­jar­hom Ar­se­ni­jem Tre­ćim Čar­no­je­vi­ćem”, dok je od vr­šač­kog Mu­ni­ci­pi­ja pri­mio po­rudž­bi­nu za sli­ku „Vr­šač­ki trip­ti­hon”. 

Sti­ca­jem po­li­tič­kih, a ne umet­nič­kih okol­no­sti, sa­mo se dru­ga sli­ka na­šla na ve­li­koj pe­štan­skoj iz­lo­žbi. Na­i­me, Ge­or­gi­je Bran­ko­vić ni­ka­ko ni­je bio za­do­vo­ljan umet­ni­ko­vim vi­đe­njem Ve­li­ke se­o­be Sr­ba. Pa­tri­jarh je od Jo­va­no­vi­ća za­tra­žio da za po­tre­be pred­sta­vlja­nja Sr­bi­je u Bu­dim­pe­šti na­sli­ka de­lo ko­je će po­ka­za­ti da su Sr­bi do­šli na tlo Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je, ne u zbe­gu, već kao or­ga­ni­zo­va­na voj­na ce­li­na. I to na po­ziv sa­mog ca­ra. 

– S ob­zi­rom na po­li­tič­ku po­ru­ku ko­ju je po­gla­var Kar­lo­vač­ke mi­tro­po­li­je že­leo da upu­ti jav­no­sti Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je, Pa­ja Jo­va­no­vić je bio su­o­čen sa iz­u­zet­no te­škim i de­li­kat­nim za­dat­kom. Sli­ka je alu­di­ra­la na dr­žav­no-prav­ni po­lo­žaj Sr­ba u Austro­u­gar­skoj mo­nar­hi­ji i pra­vo na na­ci­o­nal­nu in­di­vi­du­al­nost – ka­že Dar­ko Pa­ri­po­vić, ku­stos ri­zni­ce Mu­ze­ja SPC u Kar­lov­ci­ma. 

Mo­nu­men­tal­na kom­po­zi­ci­ja tre­ba­lo je da pred­sta­vlja vr­hun­sku tač­ku srp­skog isto­rij­skog sli­kar­stva u de­vet­na­e­stom ve­ku. Te­ma je iza­bra­na po uzo­ru na isto­rij­sku kom­po­zi­ci­ju Mi­ha­lja Mun­ka­či­ja „Ar­pad osni­va ma­đar­sku dr­ža­vu”, na­sli­ka­nu za ugar­ski par­la­ment 1893. go­di­ne. 

Na pro­stra­nom plat­nu pred­sta­vljen je umor­ni rat­nič­ki na­rod ko­ji pod vođ­stvom sta­rog pa­tri­jar­ha, ko­me je Jo­va­no­vić dao lik pa­tri­jar­ha Ge­or­gi­ja Bran­ko­vi­ća, sa su­ro­vog Ori­jen­ta od­la­zi u že­lje­nu, ci­vi­li­zo­va­nu Evro­pu. Ka­ko je Mi­loš Cr­njan­ski za­pi­sao, „u obe­ća­nu ze­mlju me­da i mle­ka”. 

Ni pa­tri­jarh ni slav­ni sli­kar, me­đu­tim, ni­su mo­gli ni da pret­po­sta­ve da će sli­ka do­ži­ve­ti sud­bi­nu ju­na­ka na njoj. 


Pro­sto­ri­ja gde je ne­kad bi­la iz­lože­na sli­ka Pa­je Jo­va­no­vi­ća,
Fo­tografije (An­đel­ko Va­si­lje­vić) / Politika

Pr­vo­bit­na ver­zi­ja sli­ke, do­vr­še­na 1896. go­di­ne, pri­ka­zu­je se­o­bu Sr­ba iz 1690. go­di­ne, kad je na­rod pod pri­ti­skom Tu­ra­ka kre­nuo u zbeg sa Ko­so­va, i to baš ona­ko ka­ko ju je umet­nik vi­deo i naj­pre za­mi­slio. Na jed­noj stra­ni na­sli­ka­nog plat­na su pa­tri­jarh, voj­ni­ci, ko­nja­ni­ci, dok na de­snoj stra­ni kom­po­zi­ci­je ho­da­ju umor­ni na­rod, ov­ce, sto­ka… 

Ta, de­sna stra­na sli­ke, ni­ka­ko se ni­je do­pa­la na­ru­či­o­cu, pa je Jo­va­no­vić na­sli­kao dru­gu ver­zi­ju ve­ćih di­men­zi­ja, ovog pu­ta bez na­ro­da i ova­ca. 

Ta­ko je že­nu s de­te­tom u na­ruč­ju za­me­nio rat­nik na ko­nju. Sta­do ova­ca za­me­nje­no je voj­ni­ci­ma pe­ša­ci­ma, a epi­sko­pu Isa­i­ji Đa­ko­vi­ću, ko­ji sto­ji po­red pa­tri­jar­ha Čar­no­je­vi­ća Tre­ćeg, u ru­ke je sta­vljen svi­tak sa zlat­nim car­skim pe­ča­tom Le­o­pol­da Pr­vog, ko­jim se srp­skom na­ro­du u ca­re­vi­ni ga­ran­tu­ju pri­vi­le­gi­je. 

Pre­pra­vlja­ju­ći svo­je „Se­o­be”, Jo­va­no­vić ne uspe­va da na vre­me za­vr­ši rad za ve­li­ku iz­lo­žbu. Dve ver­zi­je pri­če pra­te da­lje lu­ta­nje plat­na, a ve­zu­ju se za po­če­tak Dru­gog svet­skog ra­ta. Pre­ma jed­noj, usta­še su pre­pra­vlje­nu Pa­ji­nu sli­ku ko­ja se na­la­zi­la u Pa­tri­jar­šij­skom dvo­ru u Srem­skim Kar­lov­ci­ma i pre­kri­va­la ceo ju­žni zid sve­ča­ne tr­pe­za­ri­je na 24 kva­drat­na me­tra, ise­kli iz ra­ma i ba­ci­li je u po­drum. 

Pre­ma dru­goj ver­zi­ji, plat­no od­la­zi u Za­greb, ne­po­zna­to je ka­ko i na ko­li­ko du­go, a po­tom bi­va vra­će­no ku­ći – na zid tr­pe­za­ri­je kar­lo­vač­ke pa­tri­jar­ši­je. 

Ka­ko god bi­lo, ču­ve­no plat­no kra­si sa­lu be­o­grad­ske pa­tri­jar­ši­je, u ko­joj za­se­da Si­nod Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. 

Aleksandar Apostolovski,
Politika