JOŠ SE NE ZNA DAN SAHRANE ČESTITOG DEJANA ČARKIĆA IZ MAČVANSKOG PRNJAVORA KOJI JE POGINUO SA SKELE U BEOGRADU

JOŠ SE NE ZNA DAN  SAHRANE ČESTITOG DEJANA ČARKIĆA IZ MAČVANSKOG PRNJAVORA  KOJI JE POGINUO  SA SKELE U BEOGRADU  

Padaju ljudi ko snoplje  pokošeno svaki dan, padaju i ginu , ili trajno ostaju invalidi . Padaju sa skela , sa krovova , sa elektičnih bandera , sa građevina itd .

Mnogi od njih rade na crno, bez zaštitne opreme , rade u vreme kad je pojačano negativno sunčevo zračenje i kad su oni koji su imali sreće da žive u raskoši svojih domova i udobnih fotelja uz klima uređaje i ne sanjaju , da se nekim siromašnim ljudima , koji nisu bili vesti i snalažljivi  oko ,, leve ruke i desnog džepa,, nit su se uvlačili političkim  partijama , u sred tropske vrućine možda dehidrirali , ili završili tragično kao što je završio i Dejan Čarkić duša od čoveka , marljiv i vredan , koji se nije stideo nikakvog poštenog posla , niti da pomogne onom ko je u nevolji iako je sam živeo u oskudici , ali nije kukao , nije se ponižavao, borio se i išao dalje .

Kao prvo  u samom startu kod ove tragedije došlo je do neoprostivog propusta, sve novine su objavile da je pao radnik sa skele i inicijale  u jednoj rečenici, da se to deselo negde u Beogradu , da je u pitanju muškarac star 37 . godina i to je sve, ali to je velika nepravda . Taj radnik nije repa bez korena ima svoje ime i prezime , datum rođenja , školske  drugove, rodbinu, komšije . Njegovu pogibiju  ni čelu državu da date onima kome je on značio nešto u životu i kome je rodbina , ništa ne znači , jer je svaki ljudski gubitak nenadoknadiv i svaki čovek jedinstven i neponovljiv .

Šta se dešavalo , za ovih šest dana  gde meštani Mačvanskog Prnjavora sa suzama u očima  svaki dan prolaze kroz Čarkić sokak ili pozivaju članove rodbine da saznaju o mestu i datumu sahrane nesrećnog mladića. a o datumu sahrane muk, niko ni reč ne zna.

Da li će posle ove tragedije i posle mnogobrojnih tragedija , gde ljudi rade ili na crno ili sa urednim papirima , ali bez  zaštitne  opreme  odgovarati bilo ko . Da li će se neko postideti  praznih kolevki i nerođenih sinova i kćeri ovog primernog mladića , koji se nije ostvario kao otac  i roditelj , niti mogao da stekne svoju porodicu , jer i kad bi našao posao  , ili bi ga ucenjivali  ili mu ne bi platili i sa tom praksom  mora se prekinuti. Padaju ljudi ko snoplje  sa prikolica, građevina , bandera , mostova , ginu  , razbijaju se ko tutlići , udarajući slepočnicom u tu krvavu i gorku koru hleba , čestitog radnika žuljevitih ruku, koji svoj život nije dao u zalagaonicu da bi u hladovini svoje sobe bio voajer gledajući u vreme svetske ekonomske krize rialiti programe . Ni sama porodica ne zna  kad će biti sahrana , komšije , školski drugovi, rodbina  očekuju svaki čas. Ali ta papirologija je vezala ruke ,  navodno treba da stignu rezultati vezani za kovid pa tek onda da se pristupi obdukciji. Porodica Deana Čarkića ne poznaje nikog u institutu Batut , nidi nekog ko se bavi sudskom medicinom da se procedura  oko sahrane ubrza.

Ovo nije vapaj samo jedne porodice , već verovatno zajednički problem mnogih koji su izgubili svoje najmilije. Te proklete skele, kuku, lele , sestre, majke, seje nedočekane  zore bele , svud kuknjave, retko gde veselje, u ovim ,, džordžorvelovskim ,, smutnim radijskim vremenima…..

Slavica Jovanović novinar i književnik