Reci ko ti je drug

Od 12. do 16. novembra Varšava je domaćin jesenjeg 56. zasedanja Parlamentarne skuštine NATO-a. Među njima je 220 parlamentaraca iz 28 zemalja članica alijanse, delegati iz država partnera i mnogobrojni posmatrači. Dnevni red foruma koji protiče uoči samita u Lisabonu sveobuhvatan je. Ali posebno mesto u njemu zauzimaju pitanja, zvaničnim jezikom rečeno, sve većeg značaja partnerskih odnosa alijanse i perspektive novih članova.
 

Što se tiče partnerstva i pretendenata na članstvo, može se reći, prijatelja alijansa ima dovoljno. Svi oni ulaze u Savet evro-atlantskog partnerstva, formiran 1997. godine. U tu strukturu između ostalog uključene su skoro sve bivše sovjetske republike. Ukupno u Savetu ima 50 država, uključujući same članove NATO-a. Osim toga, postoje takozvane „kontaktne zemlje“. One se nalaze van granica evro-atlantskog prostora, i odnosi sa njima grade se na bilateralnoj osnovi. To su Australija, Južna Koreja, Japan i Novi Zeland.
 

Svako, razume se, ima pravo da sam bira prijatelje. I Rusija kao najveći sused NATO-a, koju alijansa ne prestaje da naziva svojim partnerom, ne planira da u tom pogledu daje nikakve savete. Druga je stvar što, kako poslovica glsi, o čoveku, kao i o organizaciji, možemo da sudimo o tome koga oni pozivaju sebi za prijatelje. U tom pogledu karakteristiku potpisuju sebi sami. Potpisali su je i u sedištu NATO-a. I ona blago rečeno ne deluje besprekorno. Kao prov, kao što vidimo, najveći vojni blok planete uporno nastavlja kretanje putem pretvaranja u globalnu organizaciju, ma šta tim povodom Brisel govorio. I sa takvom zavidnom upornošću on nastavlja da uključuje u red svojih „prijatelja“ i pretendenta na članstvo Gruziju. Zemlju koju je međunarodna komisija EU bila proglasila za agresora zbog započetog rata protiv Južne Osetije u avgustu 2008. godine.
 

Zahvaljujući suzdržanosti koju su ispoljili veterani evropske integracije, uglavnom zbog stava Francuske, Nemačke i Italije, starijem atlanstkom partneru u NATO-u, SAD, nije pošlo za rukom da izdejstvuje pružanje Akcionog plana za članstvo u Alijansi Gruziji. Zato uoči otvaranja aktualnog zasedanja u hodnicima vlasti u Tbilisiju vladalo je skoro praznično raspoloženje. Kako je sa ponosom saopštilo MIP Gruzije, predsedniku parlamenta Dejvidu Barkadzeu biće pružena mogućnost da istupi na sednici i da fiksira poziciju svoje zemlje. U euforiju su tbiliske političare bacile i nedavne posete generalnog sekretara NATO-a Andresa Foga Rasmusena u Gruziju i već pomenutog Davida Bakradze Vašingtonu. Zanimljivo je da su gruzijski predstavnici bili u sastavu delegacije Parlamentarne skupštine NATO-a, koja je ovih dana posetila Avganistan.
 

Ipak, samtra potpredsednik Akademije geopolitčkih problema Vladimir Anohin, bez obzira na stratešku vrednost Gruzije za NATO, za sada ne treba govoriti o njenom članstvu.
 

Statut NATO-a predviđa između ostalog ozbiljna ograničenja stupanja u alijansu, govori ekspert. Ima se u vidu pre svega neregulisanost teritorijalnih problema. A to je za Gruziju bolna tačka. Stara Evropa, naravno, ispoljiće opreznost. Zato što će na vagu biti položeni ili odnosi sa Rusijom, ili igra sa Gruzijom, ali već protiv Rusije. Ovde će očigledno prevagnuti interesi odnosa Rusije sa NATO-om. Ali NATO neće propustiti da špekuliše na tom pitanju. Gruzija, ako nije adut, u svakom slučaju nije šestica.
 

Sa Vladimirom Anohinom slaže se i Sergej Markedonov iz Instituta za političku i vojnu analizu. Iskustvo Budapeštanskog samita NATO-a aprilu 2008. godine pokazalo je, podseća naš ekspert, da bez podrške saveznika stroga linija SAD ne prolazi. Pa i unutar SAD jednoznačna podrška Gruziji više nije toliko popularna, kao ranije, uveren je on. Između ostalog, mnogo toga će se projasniti na samitu u Lisabonu.