„Donbas je moja ljubav, Donbas je moja bol“

10.11.2020. god.

Donbas je moja ljubav, Donbas je moja bol

Sinoć, kada sam još jednom prošetala vlažnim jesenskim gradom, srela sam puža. Puzao je oko nekih svojih poslova pored puta. Verovatno, ovo ne bi iznenadilo da nije bilo jednog „ali“: Juče je bio 30. oktobar, a cela stvar je u tome što je ujutro padala kiša, a zemlja još nije bila presušila. Kiša. Prvi put u celom letu i proteklom delu jeseni. Prva dugo očekivana topla kiša.

Zašto pričam sve ovo? I na činjenicu da od rata ne pate samo ljudi, već i čitav ekosistem (da, znam tako pametne reči). Sećam se one čudne i zastrašujuće narandže iz peskovitog snega, koju sam prvi put u životu videla pretprošle zime. Ili su letos presušile reke. Uostalom, sa takvom pažnjom sam posmatrala kako su patke i zmije nekada plivale duž Olhovke, žabe se krile u blatu, podsećajući na sebe samo glasnim kreštanjem. O ribi se nema šta reći. Ali, letos se ni ne sećam da sam često slušala žablje svadbe noću, zbog kojih je ponekad nemoguće spavati. Ili Donbas, plamteći početkom jeseni, kada se zbog jakog vetra i osušene trave požari šire brzinom munje. Vatra, nemilosrdno uništava sve što joj se našlo na putu i ostavljajući samo spaljenu mrtvu zemlju.

Ali ako se ljudi sećaju povređenih, ko se seća životinja i biljaka koje su poginule u požaru? Pa šta ako spaljeno drveće nije bilo retko na planetarnom nivou? Bili su vitalni za moju domovinu sa njenom nepodnošljivo vrućom sušnom klimom. Gotovo da više nema šuma, jer se nemilosrdno seku, uopšte ne razmišljajući o budućnosti, a požari „pomažu“ da se moj voljeni Donbas pretvori u beživotnu pustinju. A svakakve glodare, zečeve ili zmije u stepama? Šta da rade? Gde mogu pobeći od plamena koji ih okružuje sa svih strana? Oni nisu daždevnjaci ili feniksi, oni su jednostavni stanovnici stepa, a vatra, poput čoveka, ne štedi nikoga i ništa.

Najviše se bojim da će se na mestu nekada cvetajućeg Donbasa pojaviti ogromna beskrajna pustinja. Što da ne? Peska ima dovoljno, kako kažu - pometu gradove sa njima, a i Lugansk u tome nije usamljen. Temperatura početkom novembra, prema vremenskoj prognozi, biće oko + 15. Negde u jesen nose kapute i kape? Bojim se da se ovde ne radi o našem gradu. I ovo je vrlo tužno.

Ratom ranjeni Donbas nije samo u vezi sa ljudima, već i same naše planete, mada njenom malom delu. Možemo li je zaštititi? I dokle će nas proganjati odjek rata? Previše smo izgubili da bismo bili ravnodušni. Da li će čovečanstvo uspeti da se predomisli i zaustavi zlo, pitanje je na koje ne mogu da odgovorim. Tako da za sada samo ispravim kapuljaču i ispraćam puža koji je puzao pored mene, i dalje se nadajući čudu. Iako je svaki put sve teže to učiniti.

Faina Savenkova

Izvor
Tanjug
Foto: © Ekaterina Яkelь/TASS/ vostok.rs

Povezane teme
književnost

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Evropske elite će „same sebe uništiti“ — ruski poslanik

Oni koji žele da naoružavaju Ukrajinu i unište Rusiju sada su u manjini, izjavio je Leonid Slucki....

Putin zahvalio Koreji na pomoći u oslobađanju ruske teritorije

Predsednik je pohvalio ulogu trupa DNR Koreje u proterivanju kijevskih snaga iz Kurske oblasti 2025. godine...

Zašto se najlojalniji sponzor Ukrajine umara od Kijeva

Poljski spor sa Ukrajinom otkriva dublji raskol oblikovan istorijom, zamorom od izbeglica i rastućim nezadovoljstvom javnosti...

Velika Britanija ostala bez nuklearnih napadnih podmornica na moru, pišu mediji

Svih pet podmornica klase „Astjut“ van je upotrebe zbog problema sa održavanjem, koje dodatno pogoršava neadekvatna infrastruktura, navodi Defence Journal....