Ruski veteran rata poreklom sa Kozare na paradi u Moskvi

Ruski i srbski narod su dve duše u istom telu, dva bratska naroda kojima pripadam. Kozara i Moskva su dva moja zavičaja koja volim jednako. Na Kozari, u selu Turjak, rođen sam u predratno vreme, u Kraljevini Jugoslaviji. Bio sam logoraš i partizanski borac, a u Moskvi pitomac, pilot, profesor u Vojnoj akademiji „Jurij Gagarin”.

Ukratko:

• Partizansku uniformu obukao sa 12 godina
• Preživeo logore i postao pilot sovjetske avijacije
• Danas živi u Moskvi i piše knjige o antifašizmu

Vlado Zrnić (97), veteran rata u Rusiji i učesnik Vojne parade na Crvenom trgu u Moskvi, pisac knjiga i udžbenika o strategiji ratovanja, oživljava uspomene. Sa jednakom ljubavlju priča o srbskom i ruskom stradanju u Drugom svetskom ratu.

„Mi smo podneli velike žrtve, milioni su poginuli u borbi protiv fašizma. To svi, posebno mlade generacije, treba da znaju. Sada smo u neprilici, jer iznova moramo dokazivati svoju slobodarsku opredeljenost, i Srbi, i Rusi, dva naroda kojima pripadam”, kazao je Zrnić za „Nezavisne novine”. Na njegovim grudima je ordenje za zasluge u ratu i impresivnoj vojničkoj karijeri.

„Rusija je dala nemerljiv doprinos slobodi sveta. To se ne sme zaboraviti ili stvarati pogrešna slika o tim događajima. Rusi, kao i Srbi, mnogo su propatili da bi oslobodili svoje zemlje i svoj narod, ali pomogli i drugima. Fašizam se, na veliku žalost, ponovo pojavio i pokušava ovladati svetom”, kaže ovaj partizanski kurir sa Kozare, a veteran rata Rusije. Zrnić smatra da je ruski predsednik Vladimir Putin mnogo učinio da se ne zaboravi žrtva koju je Rusija dala u borbi protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Veterani su uvaženi u svojoj velikoj i moćnoj zemlji:

„Predsednik Putin se založio i učinio da mi imamo potreban standard, ugled i značaj u društvu. Zato je danas ponos biti veteran rata i stati na pozornicu, na veličanstvenoj paradi, na Dan pobede protiv fašizma. Od te pobede prošla je 81 godina, ali, klice fašizma su opet proklijale, ne samo u Evropi, nego i na našem pragu, na pragu naših domova, naše domovine.”

Vlado Zrnić je u desetoj deceniji napisao nekoliko značajnih knjiga. Trilogiju na koju je, kaže, posebno ponosan čine knjige „Dan pobjede”, „Ruska istorija” i „Vojno-patriotsko vaspitanje”. Napisao je i knjige „Jugoslavija u ratu”, „Povratak”, „Patriotizam u akciji”. Autor je udžbenika o upotrebi nuklearnog i konvencionalnog naoružanja u ruskoj avijaciji. Na ovu temu odbranio je i doktorsku tezu, steknuvši najviše zvanje u području vojnih nauka.

Knjige su zbir iskustava iz vojne karijere i istorije, kaže Zrnić, poruka, ideja antifašizma, patriotizam i ljubav prema otadžbini, srbskom i ruskom narodu, prema zajedničkoj kulturi...

Vlado Zrnić, partizanski kurir, zatočenik ustaških logora u Staroj Gradišci, Jastrebarskom, potom partizanski kurir u Šestoj kozarskoj brigadi je 1947. sa nepunih 17 godina upućen na školovanje u Sovjetski Savez. Bio je pilot u 645. jurišnom i 916. lovačkom puku sovjetske avijacije.

Partizansku uniformu Zrnić je obukao u dvanaestoj godini, jer se Kozara morala braniti. Uzeo je pušku i stupio u rat. Prošao je peške pola tadašnje Jugoslavije i celu Bosnu, sve do konačnog oslobođenja 1945. godine.

„Rat i borba protiv okupatora bili su moj jedini izbor, kao i mojih vršnjaka. Mnogi nisu dočekali slobodu. Na spomenicima, gde svake godine palim sveće i polažem kozarsko cveće, njihova su imena i mlade godine. Nismo imali detinjstvo, nego smo odmah postali borci za slobodu svoga roda”, priča Vlado, stanovnik moskovskog naselja Monino.

U knjizi „Kozara”, koju je, kaže, odsanjao pa san zapisao, Vlado rečima slika zavičaj, detinjstvo, lepote Kozare. Opisao je i borce iz partizanskih jedinica, početak rata, zbegove i jauke, ustaške logore. O rodnom kraju priča sa setom:

„Ovde volim svaki grm, proplanak, reku i potok… Uvek o tome razmišljam. Sećam se kada sam iz Niša, iz Štaba jugoslovenske Prve armije, upućen na školovanje u Sovjetski savez. Poneo sam u sebi slike spaljenog sela, izgorele porodične kuće, tugu za poginulim roditeljima i brigu za osmoro braće i sestara”, ispričao nam je Vlado pominjući rodni kraj i svoje selo pod Kozarom. Na njegovom ognjištu, u zaseoku Adžići, niko ne živi, samo njegove uspomene.

„Ovde sam rođen ja i četiri moja brata i četiri sestre. Bilo je to davno. Bilo je to lepo vreme našeg detinjstva. Ali, sudbini je bilo na volju da nas rasprši po svetu. Prošlo je mnogo vremena od kada sam otišao, ali rodni prag, rodna kuća i sećanje na život ovde ostaju zauvek u pameti.

Godine prohujaše kao vetrovi. Rasprši nas rat i sudbina, sve prođe brzo. I škola. I akademska, i letačka, i profesorska. Spoznadoh nauke sveta, ali me nešto uvek vuče ovamo, tera na ovo mesto. Ovde mi je sve drago, svaki puteljak, potok, poj ptice, miris cveća, proleća i leta, svaki panj i svako drvo sa mnom razgovaraju.”

Izvor: Nezavisne