Deklaracija Rusije i Kine o uspostavljanju multipolarnog sveta

20. maj 2026.

Ruska Federacija i Narodna Republika Kina (u daljem tekstu: Strane), kao civilizacije sa drevnom istorijom, zemlje osnivači Ujedinjenih nacija (UN) i stalne članice njenog Saveta bezbednosti, važni centri moći multipolarnog sveta, koje igraju konstruktivnu ulogu u održavanju globalne ravnoteže moći i unapređenju sistema međunarodnih odnosa,

vođene idejama Rusko-kineske zajedničke deklaracije o multipolarnom svetu i formiranju novog međunarodnog poretka od 23. aprila 1997. godine, Zajedničke deklaracije između Ruske Federacije i Narodne Republike Kine o međunarodnom poretku u 21. veku od 1. jula 2005. godine, Zajedničke izjave Ruske Federacije i Narodne Republike Kine o aktuelnoj situaciji u svetu i važnim međunarodnim problemima od 4. jula 2017. godine i Zajedničke izjave Ruske Federacije i Narodne Republike Kine o međunarodnim odnosima, koji su stupili u novu eru i globalnom stabilnom razvoju od 4. februara 2022. godine,

izjavljuju sledeće:

1. Od završetka Drugog svetskog rata ubrzavaju se promene na međunarodnoj sceni i u odnosima snaga.

S jedne strane, talas dekolonizacije i okončanje Hladnog rata doveli su do značajnog povećanja broja suverenih država u svetu. Svetska zajednica je postala raznovrsnija i složenija. Došlo je do povećanja nivoa razvoja i međunarodnog uticaja država Azije, Afrike, Bliskog Istoka, Latinske Amerike i Kariba. Povećan je broj regionalnih i međuregionalnih udruženja, čija delatnost obuhvata sve sfere međunarodnih odnosa, od politike i bezbednosti do ekonomije i humanitarne dimenzije, a njihova uloga u svetskim poslovima neumitno raste. Uzajamna povezanost i međuzavisnost u svetu dostigle su nivo bez presedana u ljudskoj istoriji.

Pokušaji niza država da same upravljaju svetskim poslovima, nameću svoje interese celom svetu i ograniče mogućnosti suverenog razvoja drugih zemalja, u duhu epohe kolonijalizma, pretrpeli su krah. Sistem međunarodnih odnosa u XXI veku prolazi kroz duboku transformaciju, evoluirajući ka dugoročnom stanju policentričnosti i formiranju međunarodnih odnosa novog tipa.

Većina država, uzimajući u obzir sopstveno istorijsko iskustvo, postala je duboko svesna nastupanja nove epohe i neophodnosti da se krene putem formiranja kohezivnije međunarodne zajednice, a takođe uzajamnog poštovanja temeljnih interesa, jednakosti, pravednosti i uzajamno korisne saradnje bez podele sveta na suprotstavljene regione i blokove.

S druge strane, situacija u svetu postaje sve složenija. Rastu negativne neokolonijalne tendencije, kao što je praksa jednostrane primene sile, hegemonizam i blokovska konfrontacija. Redovno se gaze fundamentalne, opšteprihvaćene norme međunarodnog prava i međunarodnih odnosa, a državama je sve teže da koordiniraju svoje akcije i rešavaju sukobe unutar institucija globalnog upravljanja, od kojih mnoge gube svoju efektivnost. Agenda mira i razvoja u celom svetu se sudara sa novim rizicima i izazovima, i postoji opasnost od fragmentacije međunarodne zajednice i povratka „zakonu džungle“.

2. Zalažući se za harmoničan proces uspostavljanja ravnopravnog i uređenog multipolarnog sveta i međunarodnih odnosa novog tipa, uključujući pravedniji i racionalniji sistem globalnog upravljanja, Strane se obavezuju i pozivaju međunarodnu zajednicu da se pridržava u međusobnim odnosima sledećih osnovnih principa:

1) Princip otvorenosti sveta za inkluzivnu i uzajamno korisnu saradnju.

Važno je prevazilaziti podeljenost sveta i doprinositi uklanjanju prekograničnih barijera u različitim sferama, poštujući pritom suverenitet, teritorijalni integritet i samobitnost svih suverenih država. U svetu nema univerzalnog puta razvoja i ne postoje zemlje i narodi „prvog reda“. Prirodne u tako raznovrsnom i složenom svetu, razlike između država ne treba da budu prepreka razvoju ravnopravnih, punih poštovanja i uzajamno korisnih odnosa između njih. Neophodno je poštovati izbor puta i modela razvoja svake suverene države. Demokratizacija međunarodnih političkih odnosa i izgradnja otvorenije svetske ekonomije odgovaraju temeljnim interesima svih zemalja sveta. Jednostrani pristupi rešavanju zajedničkih problema, hegemonizam i politika prinude u bilo kom obliku su neprihvatljivi;

2) Princip nedeljive i jednake bezbednosti.

Formiranje kohezivnije međunarodne zajednice na fonu rastućih zajedničkih rizika i izazova za čovečanstvo znači da bezbednost jedne države ne može biti osigurana na račun bezbednosti druge. Sve suverene države imaju jednako pravo na bezbednost. Neophodno je sa dužnom pažnjom se odnositi prema racionalnim zabrinutostima svih zemalja u sferi bezbednosti, orijentisati se na saradnju po pitanjima bezbednosti, odbacivati blokovsku konfrontaciju i strategije „igara nulte sume“, istupati protiv širenja vojnih saveza, „hibridnih“ ratova i ratova „tuđim rukama“, i promovisati stvaranje obnovljene, uravnotežene, efektivne i stabilne arhitekture globalne i regionalne bezbednosti. Nesuglasice i sporove treba rešavati mirnim putem, uklanjajući izvorne uzroke sukoba. Nedopustivo je prisiljavati suverene države da se odreknu neutralnosti;

3) Princip demokratizacije međunarodnih odnosa i usavršavanja sistema globalnog upravljanja.

Sve države i njihova udruženja su slobodne u izboru inostranih partnera i modela međunarodne interakcije. Hegemonija je u svetu nedopustiva i mora biti zabranjena. Nijedna država ili grupa država ne sme da kontroliše međunarodne poslove, diktira sudbine drugih zemalja i monopoliše mogućnosti razvoja. Sistem globalnog upravljanja i regulacije mora da obezbedi uslove za ravnopravno učešće svih država u procesima donošenja političkih odluka i sticanja koristi koje iz njih proizilaze, i treba ga neprekidno usavršavati. U globalnom upravljanju, koje služi kao važan instrument za regulisanje sistema međunarodnih odnosa, neophodno je pridržavati se suverene jednakosti, vladavine međunarodnog prava, multilateralizma, čovekocentričnosti i usmerenosti ka rezultatima. Za to je neophodno jačati ulogu multilateralnosti kao glavnog instrumenta za rešavanje višeslojnih i složenih globalnih problema i ne dozvoljavati slabljenje UN. Reforma UN i drugih multilateralnih institucija mora služiti interesima celog čovečanstva i dosledno unapređivati reprezentativnost i pravo glasa zemalja u razvoju u međunarodnom sistemu. Povelja UN je fundamentalna norma međunarodnih odnosa i njeni principi se moraju poštovati u svoj njihovoj celovitosti i međusobnoj povezanosti. Pravila stvorena u uskom krugu država ne smeju zamenjivati opštepriznato međunarodno pravo. Velike države moraju preuzeti posebnu odgovornost i misiju, nametnuti sebi dopunske zahteve i ne zloupotrebljavati svoje prednosti;

4) Globalna civilizacijska i vrednosna raznolikost.

Sve ljudske civilizacije su same po sebi vredne i ravnopravne; civilizacije se ne dele na visoko razvijene i nerazvijene, jake i slabe. Duhovno-moralni sistem ni jedne civilizacije ne može se smatrati za izuzetan ili superioran u odnosu na druge. Sve zemlje moraju da se zalažu za privrženost pogledu na civilizacije, zasnovanom na jednakosti, uzajamnoj razmeni iskustava i dijalogu, da jačaju međusobno poštovanje, razumevanje, poverenje i razmenu između različitih nacionalnosti i civilizacija, da doprinose međusobnom razumevanju i prijateljstvo među narodima svih zemalja i da štite raznolikost kultura i civilizacija. Neophodno je odlučno istupati protiv korišćenja ljudskih prava kao izgovora za mešanje u unutrašnje stvari drugih država, kao i politizacije i instrumentalizacije pitanja ljudskih prava. Religija je važna dimenzija ljudske kulture, koja igra posebnu ulogu u izgradnji veza između naroda, i sve države moraju da stvaraju povoljne uslove za međureligijski dijalog i razmenu.

3. Strane će nastaviti da razrađuju zajednički pogled na formiranje multipolarnog sveta i pravednijih međunarodnih odnosa novog tipa.

Preveo V.K.

http://kremlin.ru/supplement/6486  [INFOPORT]