Zelenski u Srbiji – pritisak ili proces?

Brojni pokazatelji su odavno ukazivali da za većinu građana Srbije Vladimir Zelenski nije dobrodošao gost i da će njegova poseta izazvati nezadovoljstvo i proteste javnosti, kakvi nisu zabeleženi ni prilikom poseta zvaničnika iz onih zemalja i naroda sa kojima su Srbija ili srbski narod u nedavnoj prošlosti ratovali.

Tako se, primera radi, u izveštaju Security Radar 2025, redovnom godišnjem istraživanju javnog mnjenja koje u 14 zemalja članica OEBS-a sprovodi poznata nemačka liberalna fondacija „Fridrih Ebert“, navode sledeći podaci o odnosu naših građana prema ratu u Ukrajini. Shodno uverenju većine naših građana da je rat u Ukrajini zaparavo posredni rat između Zapada i Rusije, za početak tog rata njih 36 odsto krivi Ukrajinu, 30 odsto Evropsku uniju, a 60 odsto SAD. U izveštaju se zaključuje da su isti pokazatelji viši samo u Rusiji. Rusiju u ukrajinskom ratu kao agresora percipira tek 26 odsto naših građana, što je najniži procenat u svim ispitivanim zemljama, osim Rusije u kojoj takav stav deli 22 odsto ljudi. Dalje, samo tri odsto naših građana smatra da bi Ukrajinu trebalo podržavati u ratu sve dok ne pobedi, dok se u drugim zemljama u kojima je vršeno ovo istraživanje taj procenat u proseku kreće oko 30 odsto. Samo 14 odsto građana Srbije podržava pretežno humanitarnu pomoć Ukrajini.

Rezultati istraživanja javnog mnjenja američke „Nacionalne zadužbine za demokratiju“ (NED) s početka 2025. godine pokazuju da skoro 40 odsto građana Srbije vidi Rusiju kao glavnog spoljnopolitičkog partnera Srbije, što je ubedljivo prvo mesto, a iza nje dolaze Evropska unija, Kina i SAD. Prema istom istraživanju, broj građana Srbije koji bi na referendumu sigurno glasali za ulazak Srbije u BRIKS (36 odsto) veći je za 9,5 odsto od broja građana koji bi sigurno glasali za ulazak zemlje u Evropsku uniju (26,5 odsto).

S obzirom na to ko je naručilac pomenutih istraživanja javnog mnjenja, u stvarnosti pokazatelji dominacije proruskog stava među građanima Srbije mogu biti samo viši.

Iako su Aleksandru Vučiću, kao političaru koji pomno prati stavove javnog mnjenja, ovi pokazatelji svakako dobro poznati, on se ipak odlučio da se otvoreno suprotstavi dominatnom stavu građana Srbije – dočekom na najvišem mogućem nivou Vladimira Zelenskog, po svemu sudeći među Srbima najomraženijeg stranog političara.

Krizni PR

Zašto je predsednik Srbije preduzeo takav potez u izbornoj godini? I čime je pokušao da opravda taj svoj nepopularan, tj. nenarodski (populus – narod) potez i na koji način je pokušao da minimizuje moguću političku štetu?

Objašnjenje zašto je Vučić uoči izbora povukao izrazito nepopularan spoljnopolitički potez nije najpre stiglo sa Andrićevog venca, već od nekadašnjeg prvog „bezbednjaka“ Srbije Aleksandra Vulina, koji u javnosti slovi za „ruskog čoveka“ i čiju je smenu sa mesta potpredsednika Vlade ne tako davno otvoreno zahtevao Brisel. Dan uoči posete predsednika Ukrajine Beogradu, Vulin je za rusku agenciju RIA Novosti izjavio da „poseta Vladimira Zelenskog nije u skladu sa željama građana Srbije, niti sa potrebama rukovodstva Srbije“, već da je „njegov dolazak rezultat pritiska EU i osveta zato što Srbija jedina u Kijevu nije potpisala antirusku deklaraciju, kako je to tražila EU“. Iako više ne vrši nijednu državnu funkciju, Vulin je u izjavi za RIA Novosti poručio ruskom rukovodstvu i ruskoj javnosti da Srbija, bez obzira na posetu Zelenskog, neće biti „deo nikakve antiruske koalicije“ i „neće uvoditi sankcije protiv Ruske Federacije“, niti će, „kao Crna Gora, uvesti vize za građane RF“.

Da Srbija od 2022. godine trpi pritiske da potpuno usaglasi svoju spoljnu i bezbedonosnu politiku sa zajedničkom politikom Evropske unije, čiji član želi da postane, u to ne bi trebalo ni najmanje sumnjati. O tome svedoče činjenice, jer je Srbija usled tog pritiska od 2022. do 2025. godine podigla stepen usaglašenosti svoje spoljne i bezbedonosne politike sa zajedničkom politikom Evropske unije sa 48 odsto na 67 odsto.

Zastave Srbije i Evropske unije (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/EU Debates | eudebates.tv)

Koliko u ovoj izjavi nekadašnjeg šefa BIA za ruske medije ima i elemenata kriznog PR-a namenjenog ruskoj vlasti i ruskoj javnosti pokazaće buduća Vulinova pozicija. Na moguće elemente kriznog PR-a ukazuje negativni pomen Crne Gore u ovoj izjavi, što je postalo opšte mesto „naprednjačke“ predizborne srbijansko-antiintegralističke politike. Cinik bi zaključio ne samo da se u ovom slučaju radi o kriznom PR-u, već i da ga je bivši prvi „bezbednjak“ dobro odradio, jer je samo nekoliko dana posle njegove izjave Sergej Lavrov posetu Zelenskog Beogradu objasnio kao rezultat pritiska Brisela. Iz vidokruga cinika, međutim, redovno izmiče šire sagledavanje stvari, a ono u ovom slučaju podrazumeva da diplomatija velike sile kakva je Rusija nema nikada samo jedan kanal informisanja. Takođe, ciniku koji je nepopravljivo „zaglavljen“ u ostrašćene srpske političke borbe izmiče iz vidokruga činjenica da Lavrov, koji se nalazi na čelu izborne liste „Jedinstvene Rusije“, uoči septembarskih izbora za Državnu dumu teško da može kritičnije da se osvrne na poteze svog ministarstva u intervjuu ruskoj državnoj televiziji, a da to u javnosti ne bude shvaćeno kao priznanje diplomatskog promašaja. Nema sumnje da će postizborno vreme doneti s ruske strane smelije spoljnopolitičke poteze i otvoreniju retoriku.

Ono što je već sada očigledno, Vučić, za razliku od Vulina, nije hteo ili nije smeo da pominje bilo kakav pritisak Brisela u vezi sa posetom Zelenskog. Umesto narativa o spoljnom pritisku Zapada, Vučić je srbskoj javnosti plasirao priču o poseti Zelenskog kao manifestaciji „samostalne i nezavisne politike“ koju Srbija s njim na čelu vodi, a koja uvek ima u vidu, kao i kod posete prvog čoveka kijevskog režima, ono što je „dobro za interese Srbije“.

Na kraju svega, objašnjenja razloga zbog kojih je Srbija ugostila Zelenskog koje su dali Vulin i Vučić potpuno su protivrečna. Ako je poziv Zelenskom upućen pod pritiskom Brisela, iako je suprotan interesima Srbije i većinskoj volji njenih građana, kao što je dan pre posete šefa kijevskog režima tvrdio Vulin, a za njim i Lavrov, onda se zapravo Vučićevo zaklinjanje u vođenje „samostalne i nezavisne politike“ u ovom slučaju pokazuje kao puki predizborni krizni PR. Naročito stoga što Vučić u izjavama tokom i posle posete Zelenskog Beogradu nije poslao ni najmanji signal da se zapravo radi o iznuđenom diplomatskom manevru, a ne o diplomatskoj poseti koja je deo davno isplanirane agende i koju su mediji počeli da najavljuju još u maju, uz tadašnje vidno odsustvo bilo kakvog komentara iz Vlade Srbije ili kabineta šefa države.

Šta Martens zna

Valjda zbog takve, po svemu sudeći, planske višemesečne zavere ćutanja srbskih zvaničnika, poseta Zelenskog je srbskoj javnosti i mogla delovati kao iznenadni i iznuđeni politički čin. Ono što je za srpsku javnost bilo iznenađenje, za odioznog nemačkog novinara Mihaela Martensa očigledno nije, pošto je krajem maja jedino on imao sigurnu informaciju da je tada pripremljena poseta Zelenskog Beogradu odložena za neki mesec kasnije. Cinik bi opet zaključio da Martensova dobra upućenost u spoljnopolitičku agendu prvog čoveka sa Andrićevog venca ima veze sa uslugom koju mu je ovaj nemački novinar učinio demantujući Margetićeve laži o Vučićevom učešću u tobožnjem srbskom „Sarajevo safariju“. Možda Vučić upravo zbog te usluge i nije prekinuo Martensa, kada je ovaj nacistički unuk usred Beograda pitao Zelenskog – Šta mi, Evropljani, možemo konkretno da uradimo da pomognemo vama da ubijete više Rusa, mada je predsednik Srbije poznat po tome da prekida novinare i za mnogo benignija pitanja.

U geopolitici zapravo i nema ničeg iznenadnog i neočekivanog, pa ni u pozivu Vučića Zelenskom da poseti Srbiju. Za razliku od života običnih ljudi, u kojem se ponekad dešavaju nagle promene i čovek danas drugačije gleda na neke događaje nego što je na njih gledao juče, u geopolitici takvih promena i naglih zaokreta nema ili su sasvim retki.

Sledstveno tome, dolazak Zelenskog u Beograd samo je posledica politike pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, kao strateškog spoljnopolitičkog opredeljenja Beograda, kome je, po rečima Lavrova, Aleksandar Vučić „privržen“. Rečju bivšeg ambasadora SAD Kristofera Hila, dolazak Zelenskog je „samo nastavak procesa“. Naime, Brisel od 2022. godine koristi politiku proširenja Unije na tzv. Zapadnom Balkanu ne samo za realizaciju prvobitnog strateškog geopolitičkog cilja „procesa stabilizacije i pridruživanja“ ovog regiona – stabilizacija političke mape tzv. Zapadnog Balkana kao tekovine ratova iz 90-ih godina koje su NATO i njegovi lokalni stateliti vodili protiv srbskog naroda – nego i novog/starog strateškog geopolitičkog cilja Zapada – potpunog istiskivanja Rusije sa Balkana u okolnostima nove istorijske faze vojno-političke konfrontacije Zapada i Rusije.

U uslovima proksi rata protiv Rusije, Evropska unija drugi strateški cilj realizuje ne samo putem zahteva Srbiji da potpuno uskladi svoju spoljnu i bezbedonosnu politiku sa zajedničkom politikom Unije, već i kroz pomoć koju Beograd na zahtev Unije pruža strani koja je u ratu protiv Rusije.

S jedne strane, Srbija se nije pridružila sankcijama koje je Evropska unija uvela protiv Rusije, ali s druge strane Srbija je, po rečima ministra Marka Đurića, „u ukupnoj pomoći Jugoistočne Evrope narodu Ukrajine učestvovala sa 93 odsto“. Dok sa Rusijom spoljnotrgovinska razmena od 2022. godine drastično pada iz godinu u godinu (sa 4,2 milijarde dolara u 2022. na dve milijarde 2025), sa Ukrajinom je u porastu, a ove godine bi mogla da premaši i rekord iz predratne 2019. godine. Za kijevski režim je od vitalnog značaja električna energija koju dobija iz Srbije, a čiji je izvoz naročito povećan u prvom kvartalu 2026. godine, zahvaljujući čemu naša zemlja prvi put ima suficit u trgovinskoj razmeni sa Ukrajinom. Izvozom struje u Ukrajinu, Srbija direktno pomaže režimu Zelenskog da ublaži posledice ruskih napada na elektroenergetsku strukturu zemlje, čime ova pomoć dobija vojno-civilni karakter.

Mihael Martens (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RTS Sajt)

Kada se ovom doda da i municija koju je Srbija, prema informacijama Ruske spoljnoobaveštajne službe, ali i u poslove srbskih vlasti dobro upućenog Mihaela Martensa, prodavala preko posrednika kijevskom režimu, onda postaje jasno zašto je bivši američki ambasador Kristofer Hil svojevremeno isticao da bi „svi želeli da Beograd uvede sankcije prema Rusiji, ali treba znati da Srbija pomaže Ukrajini, o čemu se ne govori“ i u tom pogledu „Srbija radi drugačije od drugih, ali i bolje nego neki drugi“. I tokom posete Zelenskog, Hil je na sličan način prokomentarisao odnose Beograda i Kijeva, ukazavši da je „Vlada zauzela stav da bi bilo teško objasniti srbskom narodu zašto bi se zemlja pridružila režimu sankcija“, ali da je ono „što je Srbija učinila (Ukrajini, prim. aut), kako u pogledu pomoći, tako i u drugim oblastima saradnje, veoma značajno“.

Zelenski je uoči dolaska u Beograd upoznao javnost da je pokrenuta „Karpatska inicijativa“, koja obuhvata Ukrajinu, Rumuniju, Austriju, Srbiju, Mađarsku, Poljsku, Češku i Slovačku. Razlog za pokretanje ove inicijative po Zelenskom jeste taj što „nisu sve zemlje spremne da nas ojačaju oružjem, ali žele da budu uz nas na humanitarnom i bezbednosnom planu, kao i u ekonomskoj sferi“. Po rečima Mijata Kostića iz NVO „Novi treći put“, koja okuplja mlade srpske akademce evroatlantske orjentacije, kod „Karpatske inicijative“ „geopolitički momenat je ključan, a to je na neki način otklon od Rusije“. Kostić dalje objašnjava da je „za Srbiju ovo način da se dodatno integriše u evropske tokove, a da možda, bar zasad, ne mora eksplicitno da se priključi uvođenju sankcija Rusiji“.

Sva je prilika da će se posle posete Zelenskog saradnja Beograda i Kijeva, uz presudnu koordinaciju Brisela, dodatno intenzivirati i to u oblastima gde saradnje do sada nije bilo. Uostalom, nije Kijev džabe u Srbiju za ambasadora poslao svog nekdašnjeg prvog i u Britaniji školovanog obaveštajca, niti je Beograd u Ukrajinu za svog ambasadora poslao osobu čija je žena Ukrajinka, bivši diplomata majdanovskog režima, a potom i službenik vašingtonske administracije.

Pogled iz Kremlja

Na buduću intenzivniju saradnju Beograda i Kijeva ukazuju ne samo obnovljene aktivnosti na usaglašavanju i zaključenju teksta bilateralnog Sporazuma o slobodnoj trgovini, nego i za septembar od Vučića najvaljeno otvaranje fabrike dronova, kao zajedničke srbsko-izraelske investicije. Otvaranju ove fabrike, po rečima predsednika Republike, prisustvovaće i visoki zvaničnici Ukrajine.

Iako je Vučić posle razgovora sa Zelenskim demantovao da je bilo govora o vojnoj saradnji dok traje rat, nezaobilazni i dobro obavešteni Martens, prema pisanju prestižnog specijalizovanog portala iz oblasti vazduhoplovstva Tango Six, izvestio je da se „iza kulisa čak priča i o gradnji zajedničke fabrike dronova: ukrajinsko znanje, srbski radnici, a kapital iz Ujedinjenih Arapskih Emirata“. Od srbskih preduzeća, kao učesnici u zajedničkoj investiciji, pominju se državni Jugoimport SDPR, ali i Mitrovićeva Pink Medija Grupa.

Vučićev poziv Zelenskom da Ukrajina pošalje svoje predstavnike na otvaranje fabrike dronova teško da može biti samo protokolarne prirode. Svoje dosta uspešno ratno iskustvo u proizvodnji dronova kijevski režim je odnedavno počeo da naplaćuje, kroz izvoz know-how u zajedničkim investicijama u okviru incijative Evropske unije za naoružavanje Ukrajine pod nazivom Drone Deal. Kijev u zajedničku investiciju ulaže znanje, a država na čijoj se teritoriji podiže fabrika dronova obezbeđuje opremu, radnu snagu i finansije. Na ime uloženog znanja, Ukrajina dobija deo proizvedenih dronova da bi ih upotrebila u ratu protiv Rusije. Sporazume u okviru inicijative Drone Deal kijevski režim je do sada zaključio ne samo sa pojedinim članicama EU (baltičke zemlje, Bugarska), već i sa Saudijskom Arabijom, Katarom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Sledstveno tome, Martensovo pominjanje kapitala iz UAE u okviru zajedničkog srbsko-izraelske investicije, kao i od Vučića najavljeno učešće ukrajinskih zvaničnika u svečanosti otvaranja fabrike dronova u Pančevu ili Šimanovcima upućuje na zaključak da ova investicija ima veze sa inicijativom Drone Deal.

Da li je moguće da Kremlj ne uočava ovakvo značajno približavanje Beograda Kijevu, koje se odvija uz asistiranje Brisela?

Ono što je poznato običnom pažljivijem pratiocu međunarodnih kretanja, teško da može biti nepoznato administraciji jedne velike države kakva je Rusija. Takođe, teško da je Kremlju nepoznato da je poseta Zelenskog Srbiji bila ne samo plod pritiska Brisela, već i da je taj plod vlast u Beogradu jedva dočekala da visokim prijemom šefa kijevskog režima pošalje odgovarajuću poruku Moskvi, koja protivno želji ljudi iz naprednjačkog režima odugovlači sa prodajom NIS-a. Zanimljivo je da je na mogućnost ovakve upotrebe posete Zelenskog prvo ukazala Vučiću lično nenaklonjena koordinatorka Nacionalnog konventa za EU Bojana Selaković, a onda je isto potvrdio jedan od uticajnih „naprednjaka“ Milan Božić, napisavši u Kompasu sledeće: „Meni se dopao detalj sa dočeka na aerodromu. Ministarka energetike je veoma jasno podsetila Moskvu da je ’NIS teror’ prešao sve granice“.

Cinik bi na osnovu Božićevog tumačenja scenarija za doček Zelenskog zaključio da Vučić sa Kremljom pokušava da igra istu onu igru koju lider sirijskog režima Abu Muhamed al Džolani već igra sa Rusima oko statusa baza Tartus i Hmejmim. Nedavno potpisivanje rusko-sirijskog memoranduma o promeni statusa baza Tartus i Hmejmim iz teritorija pod ekskluzivnom ruskom jurisdikcijom u zajedničke sirijsko-ruske centre za obuku analitičari uglednog ruskog vojnog portala Ribar prokomentarisali su na sledeći način: „Novi partneri Abu Muhameda al Džolanija na čelu sa Zapadom i nekim zemljama Zaliva insistiraju na smanjenju prisustva Rusije u Siriji, postavljajući to kao uslov za pružanje finansijske pomoći. Pošto sirijski režim trenutno malo šta ugrožava, ruske baze su mu potrebne samo kao privremeni povod za pregovaranje, kako bi se za njihovo zadržavanje dobilo nešto zauzvrat. Logika je u tome da, ako bi se sada zatražilo njihovo povlačenje, Sirija ne bi mogla da dobije preko potrebne isporuke nafte, đubriva i druge robe“.

Da ruske vlasti nisu blagonaklono prihvatile poruke koje su vlasti iz Beograda poslale prijemom Zelenskog, te generalnim pravcem spoljne politike Srbije koja se sve više distancira od Rusije, vidi se iz komentara koji je na državnom TV „Sputnjiku“ u redovnoj emisiji „Eskalacija“ dao Aleksandar Dugin, čiju bliskost sa najvišim ruskim krugovima ne treba precenjivati, ali još manje potcenjivati.

Aleksandar Dugin (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Alexander Dugin Internacional)

Dugin je Vučića najpre svrstao među „oportuniste, koji se godinama drže vlasti, a na kraju dokazuju Makijavelijevu ciničnu poentu: glavna mera vladara nije moral, već koliko dugo ostaje na vlasti“. Istovremeno, Dugin primećuje da „Vučić manevriše do ivice, izdajući svakoga ko može biti izdan, a zatim pravi korak unazad“. „Ova lukava politika pokušaja da se udovolji obema stranama donosi rezultate za njega, ali teško pogađa idealiste – one Srbe koji iskreno vole Rusiju, a ne iz udobnosti, i one Ruse koji osećaju duboku istorijsku vezanost za Srbe“, zaključuje Dugin.

Prema njegovoj oceni „prijemom teroriste Zelenskog i govoreći o stvaranju i razvoju dronova kako bi nas ubili – nešto što nikada ranije nije učinio tako daleko – Vučić je odmah prišao crvenoj liniji“, ali „još je nije u potpunosti prešao… ipak, on stoji u opasnoj blizini te linije“. A u vezi sa ruskim „crvenim linijama“ Dugin ističe da Rusi ne reaguju na „crvene linije“ velikom brzinom – „opraštamo onima koji nas vređaju i izazivaju, u nadi da će se urazumiti“, mada se to, po njegovom priznanju, „retko dešava“. Istovremeno, Dugin iznosi ocenu da Rusija ima „malo poluga kojima bi mogla da kazni Vučića“, dodajući da je mala verovatnoća „da će podržati prozapadne pokrete koje finansira Soroš kako bi ga uklonio; to bi bilo još gore“. „Dakle, i mi smo primorani da manevrišemo u ovom međuprostoru“, zaključuje ruski filosof.

Da zvanična Moskva pomno prati političku situaciju na Balkanu, te da Lavrovljev komentar da je poseta Zelenskog iznuđeni, a ne dobrovoljni čin Beograda, ne znači istovremeno i da Kremlj ima idealizovanu predstavu o državnom vrhu Srbije, može posredno da se zaključi iz odgovora ruskog ministra inostranih poslova na jedno drugo pitanje koje je novinar ruske državne televizije postavio odmah posle pitanja o poseti Zelenskog Srbiji.

Pitanje novinara je glasilo: „Evo, za razliku od njega (od Aleksandra Vučića, prim. aut), šef Bugarske želi da istupi iz ‘koalicije voljnih’ i kaže da sve treba rešavati diplomatskim putem. Šta mislite, da li će Evropska unija ipak uspeti da izvrši pritisak na njega i natera ga da promeni stav?“

Na ovo pitanje Lavrov je dao sledeći odgovor: „Dobro poznajem premijera Bugarske R. Radeva. Na izbore je izašao pod sloganom nacionalnih interesa, a ne potčinjavanja birokratiji EU. Ima dosta primera ljudi sa sličnim namerama koji su kada su došli na vlast postupali na različite načine. Neki su uspeli da ostanu dosledni svojim principijelnim stavovima sa kojima su izašli na izbore. Neki su bili podložni pritisku“.

Ruske „crvene linije“

Od Srbije, preko Jermenije, Azerbejdžana, do Kazahstana, Rusija je prinuđena da kontaktira, taktizira i sarađuje sa manje ili više verolomnim vladajućim garniturama, koje pritom imaju različite geopolitičke izazove, ali koje su po pravilu rukovođene vlastitim interesima i čiji, rečju Dugina, „makijavelizam“, naročito dolazi do izražaja u sadašnjim uslovima globalnog haosa u međunarodnim odnosima. A u takvim međunarodnim prilikama, po rečima Fjodora Lukjanova, „što je država veća, to mora da zatvara više rupa koje joj se otvaraju u spoljnoj politici“. Za Rusiju je zatvaranje geopolitičkih „rupa“, koje joj se u uslovima vojno-političke konfrontacije sa Zapadom skoro svakodnevno otvaraju zbog delovanja Zapada i verolomnosti lokalnih političkih elita, počev od najbližeg okruženja u Zakavkazju, Centralnoj Aziji i Crnomorskom basenu, pa sve do Balkana, izuzetno zahtevan posao, pre svega zbog angažovanosti resursa radi realizacije prioritetnih ciljeva – uspešnog završetka rata u Ukrajini i transformacije sopstvenog političkog i privrednog sistema. Pri čemu se, po oceni Lukjanova, ne nazire kraj nijednom od ovih prioritetnih poslova.

U takvoj situaciji Kremlj je i definisao svoje „crvene linije“ u Srbiji: formalno pridruživanje sankcijama Evropske unije, uvođenje viza za građane Ruske Federacije, zabrana avionskih letova, uvođenje prinudne uprave u NIS i, najzad, direktna vojna pomoć kijevskom režimu.

Dugin, čini se, s pravom procenjuje da se posle posete Zelenskog i najave otvaranja fabrike dronova Vučić nalazi „u opasnoj blizini te linije“. Posmatrano sa šireg stanovišta evrointegracija, koje ruski analitičari neretko previđaju ili ih potcenjuju, Srbija se nalazi vrlo blizu da pređe i prve četiri ruske „crvene linije“ ili neku od njih. Posebno ako se uzme u obzir ranjivost vlasti, ali i najvećeg dela institucionalne i neinstitucionlne opozicije na pritiske iz Brisela u godini koja je izborna i koju su učesnici izborne utakmice, na radost brojnih spoljnih protivnika srbskog naroda, već označili kao „biti ili ne biti“.

Zastave Rusije i Srbije (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Pošto su male šanse da se u tako postavljenoj izbornoj utakmici otvore spoljnopolitička pitanja, sva je prilika da će se ubrzani kurs evrointegracija i podložnost novih ili starih vlasti na pritiske iz Brisela povećavati, a time i rizik od radikalnije konfrontacije u odnosima Srbije i Rusije. Upravo zbog toga što spoljnopolitička, kao i velika nacionalna pitanja, usled njihove višegodišnje planske marginalizacije od strane skoro svih političkih aktera, neće biti tema predstojećih izbora, Vučić se i odlučio da u (pred)izbornoj godini povuče nepopularan spoljnopolitički potez u vidu posete Zelenskog, jer je procenio da mu taj čin neće umanjiti izborni rejting, ali mu, s druge strane, može smanjiti vidljivi i nevidljivi spoljni pritisak.

Da li bi takav razvoj prilika koji bi Srbiju radikalno udaljio od Rusije, a još više približio Briselu i njegovom ratnom satelitu Kijevu bio u intresu Srbije i srbskog naroda u celini, kao što je povodom posete prvog čoveka kijevskog režima samouvereno tvrdio predsednik Republike?

Konfrontacija u odnosima sa Rusijom, kao posledica prelaska ruskih „crvenih linija“, lišila bi Srbiju zastupništva stalne članice Saveta bezbednosti UN, što bi povećalo šanse za izmenu Rezolucije 1244 kao jedinog pravnog garanta teritorijalnog integriteta Srbije na Kosovu i Metohiji. Pritom, Rusija dosledno i čvrsto brani teritorijalni integritet Srbije na KiM, braneći Rezoluciju 1244, nezavisno od toga što je takvo držanje suprotno njenim nacionalnim interesima i teritorijalnim pretenzijama u Ukrajini. Pošto se tokom posete Zelenskog od strane predsednika Republike stalno isticalo ukrajinsko nepriznavanje tzv. „Republike Kosovo“, ispada da se zastupništvo Rusije u Savetu bezbednosti i Rezolucija 1244 SB trampe za verbalnu podršku načelu zaštite teritorijalnog integriteta Srbije od strane jednog marionetskog režima, koji pritom u potpunosti zavisi od država koje ne poštuju teritorijalni integritet Srbije i glavni su zaštitnici separatističke albanske državolike tvorevine na Kosovu i Metohiji.

Promenjena pozicija Srbije prema Moskvi neminovno bi se odrazila na međunarodnu poziciju Republike Srpske, njen odnos prema Rusiji i zaštitu prava srbskog entiteta iz Dejtonskog sporazuma. Približavanjem kijevskom režimu i antiruskoj zapadnoj kolaliciji, Srbija rizikuje da ostane bez zaštite jedinog istorijskog prirodnog saveznika, u savezu sa državama koje su tvorci nezavisnog Kosova, pobornici unitarne Bosne i Hercegovine i potpune asimilacije Srba u Crnoj Gori. Takvo približanje ne može biti u nacionalnom, ali može biti u ličnom interesu pripadnika različitih političkih grupacija u Srbiji. Doduše, sadašnje nepredvidive i haotične međunarodne prilike vrlo su rizične za pravljenje takvih računica.

Položeni venci u spomen-sobi stradalim vojnicima Vojske Republike Srpske u odbrambeno-otadžbinskom ratu, Banjaluka, 12. maj 2019. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

U uslovima postojećeg haosa u međunarodnim odnosima, konstantnog slabljenja geopolitičke i ekonomske pozicije Evropske unije, a naročito u slučaju uspešnog, iz ugla geopolitičkih ciljeva Rusije, završetka rata u Ukrajini, moguć je, naravno, i sasvim drugačiji rasplet prilika na Balkanu, od onog koji se realno može očekivati s obzirom na obaveze Srbije iz procesa evrointegracija.

Uostalom, za Balkan važi isto ono što je nedavno F. Lukjanov rekao za Evroaziju: „Evroazija nigde neće otići, samo će Rusija u svom evroazijskom okruženju posle uspešnog završetka rata u Ukrajini zateći izmenjeno stanje i nastaviti da u takvim okolnostima sarađuje.“ U više od 1.200 godina istorije ruske države ne bi bilo prvi put da se Rusija posle odsustva iz nužde vraća na određene geografske prostore i da tamo počinje iznova da gradi svoj uticaj. Valjda je zbog toga i toliko dugovečna.

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard