Ljudmila Ulicka i feminizam na ruski način

10. januara u glavnom gradu Francuske, Parizu, poznatoj ruskog spisateljici Ljudmili Ulickoj uručili su nagradu Simone de Bovoar. Ova nagrada obično se dodeljuje za zasluge žena feministkinja.
 

Ideju ravnopravnosti žena i muškaraca feministkinje, po pravilu, ovaploćuju sopstvenim primerom. I čine to ponekad na šokantan način, kao Simona de Bovoar – prijateljica čuvenog francuskog pisca i filizofa Žan-Pol Sartra, koja je radi svojih ubeđenja svesno odbila da ima decu. Međutim Ljudmila Ulicka nema nikakve veze sa takvim ratobornim feminizmom. Ona se realizovala kao žena, kao majka – ima dvojicu sinova, i tek kada je napunila 40 oprobala se kao pisac. Između ostalog, prvu priču Ulicke, Sonječku, isti ti Francuzi 1996. godine nagradili su prestižnom književnom nagradom Mediči. Sledeće delo, roman Medeja i njena deca, dobio je italijansku nagradu Đuzepe Adserbi. A roman Kazus Kukockog dobio je nagradu Ruski buker.
 

Pogled Ulicke kao pisca trezven je, razuman, kao kod doktora, okrenut najosetljivijim stranama ženskog života, njenoj tragediji, ubeđena je pisac Olga Slavnikova. Koleginica Ulicke navodi kao primer roman Kazus Kukockog.
 

Pre tog romana uopšte nisam shvatala šta je to feminizam, kaže Olga Slavnikova i okreće se sižeu dela: Kratka ljubavna avantura može da košta ženu i zdravlja, i života, u situaciji kada su abortusi zabranjeni. To je naravno užasno! I suština pitanja je u tome da društvo traži od žene da bude idealna, ali sebi dozvoljava ne samo da ne bude idealno, već savršeno užasno. Ovaj roman je kao udarac pesnicom u srce. Mislim da svi muškarci treba to da pročitaju, kako bi shvatili u kakve biološke i socijalne klopke dospevaju žene.
 

Žiri koji je uručio Ljudmili Ulickoj nagradu Simone de Bovoar, istakao je i njenu humanitarnu delatnost, jasan građanski stav, rad sa decom. Pisac je na primer organizovala fond Dobre knjige, koji šalje knjige u dečije domove i kolonije.