Ivanov ili Medvedev

Leto je. Jedna politička sezona se završila, druga još nije počela. U toku su jedino smene gubernatora. Međutim, priblizavaju se nimalo naivni događaji kao sto su parlamentarni, a potom i predsednicki izbori, pa nam predstoje predizborne kampanje ispunjene nekakvim smislom. Pitanje je: kojim? Ako pogledamo na grafikone i dijagrame koji ilustruju socijalne ankete, ponovo nam postaje dosadno. Svuda pobeda sa očiglednom prednošću. Bilo da je reč o predsedniku, ili o partiji vlasti. Sva druga imena i nazivi ostali su veoma, veoma daleko. Vlast dominira.

Dakle, u takvom slučaju decembar 2007. i mart 2008. kao da nisu ni bitni. Odlazak obojice prvih vice-premijera na Selinger, na susret sa omladinom, definitivno je lišio predsedničke izbore cak i minimalnih elemenata intrige. Secamo se reci Sergeja Ivanova, izrečenih tada: “Mi smo braca-blizanci, imamo mnogo toga zajedničkog”. A kada je govorio o razlikama, Medvedev je istakao: “Mog suseda zovu Sergej, a mene Dima – u tome je fundamentalna razlika”. U ustima političara takve fraze sadrže političku informaciju principijelnog značaja: ako izaberu Ivanova ili Medvedeva – razlika je veoma nesuštinska. Iz toga se može izvesti zaključak da ce prilikom prelaska na druge funkcije oni ponovo biti zajedno. Prosto, u jednom slučaju će predsednika zvati Dima, a u drugom – Sergej. Moramo se složiti da to ne predstavlja pouzdanu osnovu za sprovođenje jasne i sadržajne izborne kampanje. Vice-premijeri nisu bas pomogli ni polittehnolozima, koji su pravili scenarije izbornih zavrzlama.

Pitanje prednosti će, dakle, biti prevedeno u sfere psihologije i estetike. Biće tu nekakvih malo razumljivih pristrastnosti i prednosti da ćemo se pitati: “a šta sad pa ovo znači”? Tipa, ko se kako obukao, kako govori, ko je sigurniji u glasu i kome se oči vise sjaje. Itd. Jednom rečju, kako je kazao prvi-vice-premijer, “sve treba da se vrti oko jednostavnih i ljudima razumljivih istina…”.

Tu, zapravo, i treba fantazirati. Nešto smisliti. Mišljenja smo da ne bi bilo zgorega pažnju obratiti na trend, jasno označen na primeru najuspešnijih projekata orijentisanih na mlado pokolenje – takvih, ili nešto starijih građana sa kojima su komunicirali vice-premijeri. Da bi smo ilustrovali misao, navešćemo primer iz umetnicke literature koja, kao prvo, nije tuđa ideologiji, a drugo, zajedno sa TV omogućava da se formiraju modeli estetskog dijaloga i psihološkog uticaja na auditorijum. Dakle, sadašnji izborni projekti principijelno nemaju nikakav odnos prema umetnickoj imaginaciji, nečem izmišljenom kao neophodnom elementu stvaralastva. I sa tog aspekta se može govoriti o efikasnosti tih projekata, ali ne i o njihovom odnosu prema umetnosti. Literarno-umetnički život u liku najpopularnijih bestselera lisen je svake fantazije.

Uzmite, recimo, “Gastarbajtera” Eduarda Bagirova – pa to je jednostavno dokumentarna literatura. To je o onom što se desilo autoru, njegovim prijateljima i poznanicima. Ono što je autor pozajmio iz komuniciranja ili ličnog iskustva. S druge strane, ako uzmemo “Media sapiens” Sergeja Minajeva, tu se već radi o prepričanim običnim jezikom političkim tlapnjama.

Tojest, smišljati da li je to naše jako mesto ili je ono nepotrebno. S tim u vezi ne može se isključiti mogućnost da politehnolozi ispredu bujne izmišljotine u izbornoj kampanji. U svakom slučaju, omladina na koju su sračunati ti uspešni projekti nije ono mlado pokolenje koje je uvereno da je istorija počela od njihovog rođenja, a literatura nešto sa čime oni spavaju, sto piju, psuju i zarađuju pare.

Što se tiče normi vrednosti, to je tek instrument efikasne konkurencije, a ne nešto što je od opšteg značaja, mada može biti i to. Motor ličnog uspeha. I ponuditi nekoj generaciji da učestvuje u fantaziranju znači biti toj generaciji ne bas razumljiv. Jednom rečju, govoreći jezikom razumljivim mladeži, glavna je parola – “govori ruski da de ceo svet razume”.