Još jedan Pakt za stabilizaciju zone evra

Tačno za nedelju dana u EU će stupiti na snagu Pakt za podršku evra. Zoni evra su potrebni potporni materijali. Takve treba da budu reforme u problematičnim državama. U onima koje su uspele da se sakriju pod finansijskim kišobranom i onima koje balansiraju na ivici prelaska iz dužničke krize u defolt. Uvećava se i stabilizacioni fond EU. Paket mera bio je prethodno odobren na narednom sastanku od strane šefova država i vlada. Izuzev pojedinih detalja. Temu nastavlja analitičar Sergej Guk, eksperti – direktor Instituta za finansijska tržišta Finansijske akademije Jakov Mirkin i šef katedre za hartije od vrednosti Finansijske akademije profesor Boris Rubcov.

Niz evropskih eksperata našao je da su donete odluke beskorisna obećanja. Nikakvih sanckija protiv prekršilaca opet nema. Neće li dokument stići sudbina Pakta stabilnosti sa njegovim pretnjama od kaznenih uplata, koje u praksi još ni protiv koga nisu realizovane? Mišljenje Jakova Mirkina:

Naravno, nema nikakvih garancija da se istorija sa paktom stabilnosti neće ponoviti. Takođe nema garancija da će bilo koji stabilizacioni mehanizam postati upravo onaj amortizer koji garantuje odsustvo budućih finansijskih potresa. Sam stabilizacioni mehanizam može da stvori kod vlada manje razvijenih zemalja u zoni evra ubeđenje da će ih sve jedno spasiti. I time slabi zahteve prema fiskalnoj disciplini, zahteve prema ekonomskoj i finansijskoj politici, koja stimuliše stabilnost i ekonomski rast.

Označene mere radikalnog smanjenja dotiču pretežno socijalnu sferu – penzije, doprinose, plate. Upraksi princip „seci uši...“dokazao je svoju neozbiljnost. Troškovi državnog budžeta će se naravno umanjiti. Ali istovremeno će se umanjiti i kupovna moć stanovništva, smanjiti poreski prilivi u blagajnu, pašće poslovna aktivnost, i put ka recesiji je otvoren. Neće li evropljani stati opet na stare grabulje? Dajemo reč ekspertu radija Glas Rusije Borisu Rubcovu.

Moje je mišljenje da drugih varijanti prosto nema. Naravno, reč je o tome da treba stegnuti kaiševe, i stanovništvo između ostalog. Pošto je socijalni sistem u južnim zemljama razvijen, ali ne u skladu sa sredstvima. Drugo je pitanje može li to da bude realizovano. Protive se sindikati, stanovništvo... treba da postoji element nacionalne sloge, koji na primeru Grčke ne vidimo.

Svoju kap u opštoj čaši dodao je i Savet za ekonomske i finansijske probleme EU. U novom Paktu predlaže se dubliranje zahteva prethodnog Pakta stabilnosti. Svaki partner EU mora da smanji ukupnu zaduženost do 60% unutrašnjeg bruto proizvoda, a članovi zone evra uz to da ne premaše godišnji deficit državnog budžeta iznad 3% unutrašnjeg bruto proizvoda. Novina je: prekršilac je dužan da uplati zalog u visiniod 0,2% unutrašnjeg bruto proizvoda. Pri hroničnom nepoštovanju zahteva ukazana suam može da bude konfiskovan ai upućena u Evropski fond finansijske stabilnosti.

Tvorci Pakta stabilnosti iz nekog razloga nisu uzeli u obzir da se dugovi države formiraju ne samo na osnovu budžetskih deficita. Veliki doprinos razgradnji finansijskog sistema daje i privatni sektor. U periodu ekonomskog buma banke i preduzeća uzimaju kredite, koji ih u vreme krize vuku na dno. Pojas za spasavanje im baca država, koja je sama pala u dugove. Antologijski primer je Irska. Ali učešće komercijalnih sturktura u prevladavanju dužničke krize nije predviđeno. Tradicionalno mora da plaća stanovništvo.

Zona evra uspela je da objedini valute, ali nije uspela da sinhronizuje finansijsku politiku. Velika je bila njihova težnja da se vezuju za nacionalni suverenitet.