Od Beograda do Tripolija

Prema saopštenju britanske televizijske i radijske korporacije Bi Bi Si, premijer zemlje Dejvid Kameron priznao je neophodnost stranog mešanja u libijsku krizu, kako bi se od trupa libijske vojske zaštitili "civili". Približno istim rečima obrazlažu vojno mešanje u unutrašnje stvari suverene države i drugi rukovodioci zemalja učesnica koalicije, koja izvodi operaciju Odisejeva zora. Ipak mnogi visoki političari pridržavaju se druge tačke gledišta.

Na primer, premijer RF Vladimir Putin, izražavajući svoje lično mišljenje o situaciji u Libiji, izrazio je zabrinutost zbog lakoće sa kojom SAD donose odluke o primeni sile na međunarodnoj sceni. Politika SAD stiče stabilnu tendenciju, rekao je premijer, obraćajući se radnicima u ruskom gradu Votkinsku. On je podsetio da su za vreme mandata Bila Klintona SAD bombardovale Beograd, za vreme predsednika Buša Avganistan i Irak. Na redu je Libija, pod izgovorom zaštite civila. Gde je logika i savest? Nema ni jednog, ni dugog, rekao je Vladimir Putin. Ruski premijer takođe je istkao da mada libijski režim ni po jednom od parametara ne odgovara kriterijumu demokratske zemlje, to ne daje pravo mešanja u unutarpolitičke, čak oružane sukobe, spolja, braneći jednu od strana.

Da podsetimo da su glavni cilje prvog napada saveznika bili protivavionski raketni kompleksi velikog dometa sovjetske proizvodnje SA-5 (S-200), koje poseduje Gadafi i koji mogu da pogađaju ciljeve na rastojanju od 300 kilometara i imaju, po mišljenju Pentagona, značajnu mogućnost da pruže otpor.

Između ostalog, Libija poseduje oko 50 raketa tipa SA-6 (sovjetski samohodni protivavionski raketni kompleks Kub, namenjen za odbranu kopnenih snaga, uglavnom tenkovskih divizija od sredstava vazdušnog napada, koja lete na srednjim i malim visinama). To su one iste kojima su po jednoj od verzija Srbi oborili američki F-16 1999. godine. Ali to uzgred... Verovatno pukovnik Gadafi, koji je više puta uspešno ratovao sa susedima, ima u rukavu još par kečeva. Čak i da ih nema, libijski integrisani sistem PVO ima oko 30 uređaja zemlja-vazduh, povezanih sa 15 radarskih sistema za rano obaveštavanje, smešetnih na obali Sredozemnog mora. I oni predstavljaju ozbiljnu opanost po strane vojne avione, koji se nalaze u vazdušnom prostoru Libije ili pored njega.

Snage koalicije izbacile su po objektima PVO Libije preko 120 krstarećih raketa. Sa tačke gledišta vojske to je sasvim logično i ipsravno. Ima samo jedno ali – prema podacima libijskih vlasti poginulo je preko 60 civila. Zapadne zemlje ove podatke, naravno, ne potvrđuju. Ali iskustvo izvođenja sličnih operacija pokazuje da su civilne žrtvne neizbežne! Stručnjak za vojnu doktrinu Svetozar Radišić seća se NATO bombardovanja Jugoslavije.

Pošto sam ja bivši oficir, ja jako dobro znam, što su gađali stvarno i što je načinilo kod nas zaista katastrofalno stanje, koji dan danas osećamo. Mi imamo uništenu infrastrukturu, nama su porušeni mostovi. Oni su gađali pijace, gađali kasetnim bombama narod na pijacama, gađali su vozove na pijacama, gađali su vozove na putnicima, ćak i kolonije albanskih izbeglica. A priča je bila da je trebalo skloniti režim Miloševića. To nije tačno. Narod je tada izabrao Miloševića, bez obzira kakav je on bio. Izgleda da se isti scenario događa u Libiji. Mislim da je ovde sve izazovno da bi se stvorila još jedna marioneta na vlast, u Libiji. A zna se i zašto se to čini. Najmanje 50 odsto stanovnika podržava Gadafija. To znaju svi, koji hoće da bude informisani. Problem je u tome što da bi neko u ime humanosti i smanjenja žrtava upotrebio toliko oružja. To stvarno izgleda besmisleno. I sve ovo na neki način, kao i ovde kod nas,  u SRJ u to vreme neko potstrekao unutrašnje snage da pozovu narod na ulice ili se nešto učini. Ja mislim, to sve liči na ono što se nama već dogodilo. Prosto mi bi smo to učinili sa mnogo manje žrtava, nego što se dogodilo posle intervencije. Verovatno će broj žrtava biti mnogo veći, nego da je situacija u Libiji smirena. A očigledno da libijcima najviše odgovara mir.