SB OUN I Libija: presuda međunarodnom pravu. OUN kao saučesnik u uništenju međunarodnog prava

U noći između 17. i 18. marta ove godine Savet bezbednosti OUN je doneo novu rezoluciju o Libiji. Rezolucija br. 1973 je uvela nove sankcije Libiji i pojačala stare, koje je uvela Rezolucija 1970, doneta 26. februara. Međutim, posebnu pažnju zahteva ono, što je Savet bezbednosti ovoga puta učinio. Po našem mišljenju, u ovom slučaju je kršenje međunarodnog prava toliko široko da se rezolucija 1973 može okvalifikovati kao presuda međunarodnom pravu. Pre svega, u njoj se konstatuje  „zahtev za prekid vatre“ (1). Pri tom nije rečeno ko je dužan da prekine vatru. Najčešće se takav zahtev odnosi na „sve strane“ koje učestvuju u konfliktu. Međutim, u rezoluciji 1973 nema takvog preciziranja. U tom slučaju pretpostavlja se  da on važi samo za vlast u  zemlji! Kako da se, u tom slučaju, oceni zahtev vladi da prekine vatru kada postoji oružana pobuna? Da li SB OUN ima pravo da prema jednoj od svojih država-članica tako očigledno stane na stranu pobunjenika?

Posebno je opasan član rezolucije koji daje pravo da se preduzmu „sve potrebne mere“ kako bi se zaštitilo građanstvo. Kome je to pravo dato? Možda mirovnoj misiji OUN? Ili nekoj drugoj međunarodnoj misiji, recimo Glavnom komandantu OUN za poslove izbeglica? Kako da ne! To pravo je dato „svim državama-članicama, koje to žele“! Istina, u rezoluciji se zagovara i zabrana „vojne okupacije“ teritorije Libije, ali ta formulacija ne isključuje primenu oružane sile zajedno sa, na primer, bombardovanjem iz vazduha! Znači, rezolucija 1973 je formalno „ovlastila“ sve države-članice OUN da iskoriste i to sredstvo, samo ako zaključe da je to potrebno!

Paragraf 6 Rezolucije 1973 ustanovljava zabranu vazdušnih letova iznad teritorije Libije. A paragraf 7 svim državama dozvoljava da „preduzmu sve potrebne mere“ kako bi se ta zabrana očuvala. To znači da SB OUN dozvoljava svima da obaraju libijske avione iznad sopstvene teritorije. Ništa nebulozniji nije ni paragraf 17, koji državama-članicama OUN brani da daju dozvolu libijskim avionima da sleću na njihove teritorije! Pa kako da se taj zahtev usaglasi sa čitavim nizom međunarodnih ugovora iz oblasti međunarodne avijacije? Sada će države, kršeći te ugovore, biti obavezne  da odbiju sletanje avionu iz Libije bez obzira da li, na primer, taj avion ima dovoljno goriva da se vrati, ili nema! To jest, bilo kako bilo, radi se o uništenju aviona! Eto, takve su lukave  nazovi-formulacije našeg Saveta bezbednosti OUN.

Ni jedna od dve navedene rezolucije ne vodi računa o pravima građana, lojalnim vladi u zemlji. Sama leksika koja se koristi u rezoluciji pokazuje da SB OUN taj deo građanstva ne smatra za „narod“ Libije. Tako, na primer, paragraf 2 rezolucije 1973 konstatuje da su vlasti u zemlji dužne da „zadovolje zakonite zahteve naroda“. Ali se  SB OUN, nekako, uopšte nije setio prava građana zemlje da mu se osigura bezbednost i zaštita od oružane pobune. To znači da se u glavnom organu OUN, koji je odgovoran za održavanje mira i bezbednosti (član 24 Statuta OUN) nije našla ni jedna članica koja bi zaštitila prava tog - i to većinskog! – dela građanstva Libije!

Ne može, a da se ne skrene pažnja i na činjenicu da je rezolucija 1973 prihvaćena suprotno činjeničnom stanju. Tako, u preambuli  rezolucije se navodi da se zapaža „eskalacija nasilja“, „mučenja“ i „masovnog kaznenog ubijanja“. Naprotiv, što se ide dalje, sve je očiglednije poverenje u tačnost masmedijskih informacija.

Rezolucija 1973 nije doneta tako lako kao prethodna. Ovoga puta se pet zemalja uzdržalo. Brazil, Kina, Nemačka, Indija i Ruska Federacija. Pri tom, uzdržanost Nemačke izgleda poštenija nego isti postupak stalnih članica SB, zato što je njihova principijelna pozicija mogla da dovede do zabrane donošenja te varvarske rezolucije. Ruski predstavnik V. Čurkin je izjavio da je priprema te rezolucije vršena suprotno praksi koja je do tada postojala, mada nije precizirao svoju izjavu (2).

Uostalom, i rezolucija br. 1970, doneta 26. februara, je  direktno narušila sve moguće norme i principe međunarodnog prava. Zbog nečega se misli da ukoliko neku rezoluciju donese Savet bezbednosti OUN, ta rezolucija mora obavezno da se izvrši. Taman posla! Moraju se izvršiti samo one rezolucije koje su donete u okviru punomoćja, datih Savetu bezbednosti u skladu sa Statutom OUN. A Statut OUN  Savetu bezbednosti ne daje pravo da vrši prijave Međunarodnom krivičnom sudu, kako je to učinjeno sa Libijom. Neko može da kaže daje takvo pravo dato drugim međunarodnim aktom – Statutom baš tog Međunarodnog krivičnog suda. Međutim, ta činjenica se ne odnosi na države koje nisu potpisnice tog akta. U stvari, situacija je mnogo više od kršenja normi i principa međunarodnog prava, ona je jednostavno apsurdna! Samo pogledajte šta se dobija: države (SAD, Rusija, Kina) koje nisu potpisale međunarodni akt (Statut Međunarodnog krivičnog suda) prijavile su tom sudu državu koja takođe nije potpisala navedeni akt (Libija)! To je totalno uništenje međunarodnog prava. Pa ko će, posle navedenog, međunarodno pravo koristiti, a da ne govorimo o tome ko će ga poštovati!

Još jedno važno pitanje međunarodnog prava, koje rezolucije o Libiji uništavaju, predstavlja tvrdnja obe rezolucije SB o tome da je Libija „dužna da poštuje norme međunarodnog humanitarnog prava“. Ta tvrdnja znači da Savet bezbednosti apriori situaciju u Libiji razmatra kao „oružani konflikt“. Da li SB ima za to osnova? One nisu navedene. Objektivna analiza činjenica kojima raspolažemo dozvoljava nam da govorimo samo o tome, da je u Libiji došlo do oružane pobune, to jest do krivičnog prestupa koju bi vlasti u zemlji mogle da preseku. Tako bahata kvalifikacija Saveta bezbednosti da postoji „oružani konflikt“  je, uostalom, razumljiva, jer samo ona omogućava „legalno“ strano mešanje u situaciju. U vezi sa tim posebno žalosti pozicija Rusije, koja je glasala za rezoluciju 1970, jer to može da ima direktne pravne posledice u vezi sa našim ličnim „situacijama“ na Severnom Kavkazu. Njenim priznanjem mi smo faktički priznali činjenicu da država nema prava da vrši protivterorističke operacije, predviđene sopstvenim nacionalnim zakonodavstvom, već je dužna da „ispunjava propise međunarodnog humanitarnog prava“, predviđene za „oružani konflikt“. To je ozbiljna greška! Sada mora da se razmišlja kako da se ona ispravi. Najverovatnije je da „uzdržanost“ Rusije u vezi sa rezolucijom 1973 u izvesnoj meri predstavlja pokušaj ispravke. Ali to, očigledno, naravno da nije dovoljno.

Prozilazi da su rezolucije SB OUN broj 1970 i 1973 donete uz najgrublje kršenje međunarodnog prava. To daje pravne osnove svim državama, zaista spremnim da zaštite mirno građanstvo Libije, da odbiju izvršenje zahteva, predviđenih ovim dokumentima, suprotnim pravu.

Prevod - Dušanka Pantić

(1) Pogl. Rezoluciju SB OUN 1973 od 17.03 2011, dokument OUN SC/10200

(2) Pogl. Dokument OUN: S/PV.6498

Aleksandar Mezjajev,