Vansistemska opozicija: nered i pometnja

Raskol lidera vansistemske opozicije u zemlji raste. Oni i dalje ne mogu da se dogovore o jedinstvenoj strategiji ponašanja, da nađu zajedničku političku platformu i da fomrulišu jasan program socijalno-ekonomskog razvoja zemlje. Čak akcije pokreta Strategija-31 u znak podrške 31. člana Ustava o slobodi okupljanja protiču sada u različitim mestima: u zavisnosti od političkih preferenci njihovih organizatora i učesnika.

Pri tome rusko rukovodstvo priznaje vansistemskoj opoziciji pravo da se bavi političkom delatnošću. Evo šta je tim povodom rekao predsednik Rusije Dmitrij Medvedev u intervjuu federalnim TV kanalima još pre više od godinu dana.

Takozvana vansistemska opozicija je zato i vansistemska što ne vidi svoje mesto unutar političkog sistema. Oni su sami odabrali takvo mesto. To je njihovo pravo. Odnosim se prema tome sa poštovanjem, ako pri tome nema kršenja našeg zakonodavstva – izbornog, zakonodavstva o društvenim udruženjima, o mitinzima i slično. Tačnije, ako takozvana vansistemska opozicija deluje u granicama zakona, neka radi kako hoće. Oni takođe odražavaju nečije preference, istina ponekad mi je teško da odgovorim čije. Ali to je već pitanje unutrašnje ocene, ne bih hteo nikoga da vređam.

Da primetimo, klasični modeli demokratije pretpostavljaju postojanje kako sistemske (parlamentarne), tako i vansistemske opozicije. Pri tome na Zapadu vansistemska udruženja priznaju nepokolebljivost bazičnih političkih i socijalno-ekonomskih institucija društva, razilazeći se sa vlašću samo u izboru puteva dostizanja političkih ciljeva. Sepcifika Rusije je u tome što je vansistemska opozicija krajnje raznovrsna i ni o kakvom jedinstvu ciljeva ovde nema reči. Često i nepokolebljivost bazičnih društvenih institucija za nju je samo prazno slovo.

Neka radikalna opoziciona udruženja otvoreno računaju na marginalnu sredinu, tražeći u njoj pristalice koje nisu našle svoje mesto u životu i spremni su na svakakva, između ostalog i protivpravna dejstva.

Međutim opozicioni publicisti i novinari, koji se određuju kao „mozak“ vansistemskog pokreta, takođe su uglavnom zauzeti obračunima i otvoreno kritikuju jedni druge. Jedan od poznatih liberala piše da opozicija živi „avetinjski život“. Nije joj pošlo za rukom da se dogovori o glavnom – formiranju vlade u senci, koja bi bila alternativa postojećoj. A to je baza svake ozbiljne opozicije, koja poriče postojeće stanje stvari. Šta više, u toj sredini nema profesionalaca koji imaju opštenarodnu podršku.

Ovu tezu potvrđuju i nedavna istraživanja koja su pokazala da značajni deo stanovništva Rusije uopšte ništa ne zna o liderima vansistemske opozicije i u celini o njoj kao pojavi. Da ne govorimo već o beskonačnom nizu novih opozicionih udruženja, koja često stvaraju jedne iste persone, iza čijih zvučnih naziva malo šta stoji. Ljude interesuju sasvim konkretne stvari: povećanje standarda, socijalne garancije, stabilni razvoj ekonomije. A upravo ovde lideri opozicije nemaju šta da predlože i u prvom redu adekvanat i perspektivan program delovanja u slučaju dolaska na vlast.

Postupke najradikalnijih opozicionera možemo uporediti sa akcijama fudbalskih navijača. I jedni u drugi uglavnom predstavljaju sasvim pristojne građane koji poštuju zakon. Ali kada se okupe zajedno, oni su spremni da agresivna, protivprvna dejstva pod parolama netrpeljivosti prema oponentima. Za to ima mnogo primera. Zato vlastima ne preostaje ništa drugo do da presecaju ponašanje opasno po druge građane i da kažnjavaju prekršioce u skladu sa zakonom.