Okupacija kao oblik humanitarne pomoći

Tajni plan koalicije zemalja EU za kopneni upad u Libiju obelodanilo je nemačko  izdanje Bild. Dokument sa detaljnom operacijom na 60 stranica izdanje je saželo na jednu. Ali i objavilo je sasvim dovoljno da se ubedimo u glavno. Rezolucija SB UN koja je dozvolila operaciju Čisto nebo sa jedinim ciljem – "zaštitom civila" Džamahirije, za Zapad je običan list papira, koji treba da prikrije njegovo faktičko učešće u ratu na strani jedne od sukobljenih strana. U cilju svrgavanja režima koji nije po volji NATO-a.

NATO je počeo da sravljuje Libiju s mora i iz vazduha. Sada zamišljaju intervenciju sa kopna i okupaciju čitave zemlje. Temu nastavlja Sergej Guk i gosti: potpredsednik Akademije za geopolitičke probleme general-pukovnik Leonid Ivašov i stariji naučni saradnik MGIMO Jurij Zinjin.

Nije sasvim jasno zašto se upad planira kao akcija EU. Ni armiju, ni generalštab EU za sada nema. Verovatno da se akciji da „humanitarni“ karakter. Ili makar njegov privid? Situaciju objašnjava Leonid Ivašov.

"Humanitarna" operacija vodila se protiv Jugoslavije, država je prestala da postoji. I protiv Iraka – država je prestala da postoji. NATO je postao previše odiozna figura. EU nema svoje oružane snage, Amerikanci nisu dozvolili. Delovaće isti taj NATO u okviru "humanitarne" operacije pod okriljem EU. Evropljani, pre svega Francuska i Italija, saterali su sebe u ćošak. Sada za njih nastaje krizna situacija oko osiguranja nafte. Gadafi je direktno izjavio da posle pobede libijske revolucije evropljani neće dobiti ni barel nafte. Severno more prestaje da daje dovoljno gasa, presušuje norveška nafta. I ako ne dobiju naftu iz Libije, dospeće u kritičnu situaicju. I sada misle kako da svrgnu Gadafija. A nadalje će se voditi žestoka konkurencija: da li će novi režim biti proevropski ili proamerički.

Čime će Libija dočekati nezvane goste? U tajnom dokumnetu stepen rizika za vojnike se ocenjuje oo visokog do kritičnog. Govori se o mogućim napadima terorista i bandita. I o pretnji da se upadne u borbe između plemena i klanova. Bojazni nisu neosnovane, smatra Jurij Zinjin.

Svaki strani upad će biti snažni razdražujući faktor i za manji deo radikala i za veliki deo Libijaca koji u poslednjih 40 godina, kada su bile likvidirane sve vojne baze – engleske, američke, francuske, nisu navikli da žive po diktatu stranaca. Teritorija Libije je ogromna – otprilike 4 Ukrajine. Dužina granica iznosi 4400 kilometara. Može se zamisliti kako će nju teško biti kontrolisati. Sudeći po saopštenjima, deo pobunjenika je protiv stranog mešanja. Oni shvataju da čim se u zemlji pojave stranci, naglo će pasti u očima svih koji se prema njima odnose sa simpatijom.

NATO bi danas skupo platio za legitimni povod za upad u Libiju. Njihovi stratezi lome glavu u traženju odgovarajućih argumenata. Najkreativnijim su se do sada pokazali Francuzi. Bombardovanja moraju, navodno, da se koriguju sa zemlje, kako se greškom ne bi ubijali „svoji“ (tuđi mogu da se ubijaju). Zaključak: bez intervencije se ne može. Pri tome skromno prećutkuju da u Libiji odavno operišu britanski, italijanski, američki i još ne zna se čiji timovi za sondiranje terena. Upravo kako bi navodili na ciljeve rakete i bombe.

Ali samo iz vazduha rat se ne može dobiti. A proširenje operacija Rusija kao stalni član SB UN ne dopušta, o čemu je ovih dana izjavio ministar inostranih poslova Sergej Lavrov. Upravo mešanje zapadnih zemalja u unutrašnji konflikt ometa uspostavljanje dijaloga između libijskih vlasti i pobunjenika, ubeđen je ministar inostranih poslova Rusije.