Vreme podanika

 Nikada ozbiljna država koja želi dobre odnose sa svima i koja ne želi da vodi ratove, ne stupa u takav ugovorni odnos kao što je članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi, jer Amerika i NATO su zvanično prihvatili doktrinu preventivnih ratova, što znači da bi  i Srbija mimo svoje volje morala učestvovati u ratovima koje povede  NATO, možda i protiv njenih najiskrenijih prijatelja.  NATO je prvenstveno antiruski savez a istorija potvrđuje da je Rusija najveći srbski prijatelj.

Poštovani profesore, koncept i buduća strategija bezbednosti Srbije poslednjih godina  je predmet rasprave u našoj javnosti. Mnogi smatraju da će naša zemlja svoje bezbednosne interese najbolje zaštiti ulaskom u NATO pakt. Šta Vi o tome mislite, s kojim će se bezbednosnim izazovima suočavati Srbija u narednom periodu, pa s tim i u vezi kakva je Vaša vizija strategija Srbije u oblasti bezbednosti i zaštite nacionalnih i državnih interesa?

- Srbi nikada nisu bili u vojnim blokovima, za razliku od drugih evropskih naroda. Nikada ozbiljna država koja želi dobre odnose sa svima i koja ne želi da vodi ratove, ne stupa u takav ugovorni odnos kao što je članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi, jer Amerika i NATO su zvanično prihvatili doktrinu preventivnih ratova, što znači da bi  i Srbija mimo svoje volje morala učestvovati u ratovima koje povede  NATO, možda i protiv njenih najiskrenijih prijatelja.  NATO je prvenstveno antiruski savez a istorija potvrđuje da je Rusija najveći srbski prijatelj. Besmisleno je, dakle, verovati da bi Srbija ulaskom u NATO doživela renesansu u bezbednosnom i političkom smislu. Imajući u vidu balkanske turbulencije i perfidnu političku ''igru'' nekih zapadnih sila može se pretpostaviti da će Srbija  u narednom periodu biti suočena sa mnogim bezbednosnim izazovima. Prvo, Srbija se nikada ne može pomiriti da je KiM nezavisna država, s druge strane,  Albanci se  neće zadovoljiti secesijom Kosova i Metohije  od Srbije, oni će u prvoj  fazi usmeriti sve svoje aktivnosti ka stvaranju ''velikog Kosova''  i od delova Makedonije, Crne Gore i jugoistočne Srbije, a nakon toga bi najverovatnije gradili neki savez sa Albanijom. U tom slučaju teritorija pod kontrolom Albanaca bi bila blizu 50.000 kvadratnih km (kao površina BiH) na kojoj bi živelo 6 - 6,5  miliona Albanaca. Navedeni proces stvaranja velike Albanske države na Balkanu dodatno bi podstaklo  dalju nacionalnu prepotentnost Albanaca i najverovatnije otvoreni sukob sa Srbijom, Makedonijom ili Grčkom, što bi neminovno vodilo ka Trećem balkanskom ratu. Ovo je upozorenje prvenstveno Evropi, a onda i OUN. Drugo, EU već ''otvara'' pitanje Raške oblasti, kako oni kažu Sandžaka, što može dodatno komplikovati bezbednost Balkana i Srbije, a u toku je ''objedinjavanje'' opština sa većinskim mađarskim življem u Vojvodini (Ada, Kanjiža, Senta, Subotica, Bačka Palanka, Mali Iđoš) što bi mogao biti uvod u burne događaje i neke nove probleme Srbije sa velikim bezbednosnim izazovima i rizicima. Prosto, čini se da nema kraja uslovljavanju, ponižavanju i obmanjivanju Srbije, navodno  u cilju njenog tobožnjeg članstva  u EU u koje malo ko iskreno veruje.   

Odbrana Kosova i Metohije kao i ulazak u EU su definisani kao dva najvažnija prioriteta u politici državnog rukovodstva. Da li je moguće istovremeno postizanje ova dva cilja, kako ocenjujete našu politiku prema Kosovu i Metohiji, posebno u svetlu činjenice da je Srbija u svoj predlog  Rezolucije o Kosovu u UN (u septembru ove godine) ugradila i stavove Evropske unije?

- Na početku XXI veka, intenzivnije nego ikada se vrši pritisak na srbsko rukovodstvo da se  odrekne svoje  najznačajnije teritorije. Nijedan srbski političar nema ni legalitet i legitimitet da  potpiše secesiju Kosova i Metohije, tj. otimanje 10.887  kvadratnih kilometara ili 12,3 % teritorije Srbije. Jer, ako bi zvanična vlast Srbije  prihvatila potpisom otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije, ti delovi srpske teritorije bi bili izgubljeni za sva vremena. Posmatrano sa istorijskog aspektaKosmet ne može postati samostalna država. Srbi su se tokom velike seobe indoevropskih naroda konačno nastanili na prostor Balkanskog  poluostrva, tj. na prostor današnjeg Kosova i Metohije u VII veku. O ulasku Kosova i Metohije u sastav srpske države svedoči Nemanjino Žitije koje je napisao Sveti Sava na početku XIII veka. Priština je bila centar srednjovekovne srpske feudalne države za vreme kralja Milutina od 1282 – 1321, a jedno vreme Prizren je bio prestonica srbskih careva Dušana i Uroša. Pored toga u Peći je u periodima  od 1346 – 1457 i 1557 – 1766 bilo središte Srpske pravoslavne crkve (Pećka Patrijaršija). Kada su Turci  zauzeli Kosovo i Metohiju 1455. godine padom Novog Brda popisali su zatečeno stanovništvo, koje je bilo skoro sve Srbsko, samo je bilo 2 – 3 % Albanaca zapadno od Đakovice. U srednjem veku nije postojalo posebno ime za teritoriju današnjeg Kosova i Metohije, osim opšteg imena Srbija. Posmatrano s političko-pravnog aspekta, Kosovo i Metohija, takođe ne može biti samostalna država, jer nikada na prostorima Kosova i Metohije nije bilo elemenata Albanske državnosti. Granice sa susedima nije određivala Srbija, već međunarodna zajednica na osnovu etničke strukture stanovništa i turskih deftera. Te granice su određene na Londonskoj konferenciji 1913. godine, a revizijom su konačno potvrđene na konferenciji  u Firenci 26. jula 1926. godine. Srbi imaju ustavno i istorijsko pravo na Kosovu i Metohiji, koje je uvek starije od etničkog prava, a i međunarodno pravo je na strani Srbije, jer Povelja OUN zabranjuje nasilno otimanje delova suverenih zemalja. Brojnost jedne nacionalne zajednice se ne određuje njenim brojnim stanjem u okviru jednog dela države, već njenim brojnim stanjem u okviru cele države, pa i na osnovu tog kriterijuma Albanci su nacionalna manjina u Srbiji. Nigde u svetu do sada nacionalna  manjina nije imala pravo na svoju državu. Jedna nacionalna zajednica ne može sama za sebe određivati da li je narod ili nacionalna manjina. Bez obzira na te činjenice proces otimanja Kosova i Metohije je u završnoj fazi. Sad vlast ulaže napore da sačuva suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali uzalud, kasno je. Istovremeno želi ulazak u EU. Prosto je nemoguće ostvariti oba cilja,  pogotovu što je  od 27 zemalja EU Kosovo kao nezavisnu državu priznalo 22 države, kao i zbog nezapamćene podrške SAD separatističko-terorističkom pokretu na KiM.

Sadašnje stanje u kome se nalazi nacije nije samo proizvod delatnost naših neprijatelja već ozbiljnih propusta našeg naroda odnosno političkih elita koje su ga vodile. Recite nam koje su po Vama naše najveće nacionalne greške?

- U istoriji srbskog naroda bilo je mnogo grešaka, teško se svih i setiti. Ali, ipak najveće greške su po mom mišljenju stvaranje Kraljevine SHS, jer u tom periodu postojala šansa da se prvi a i poslednji put u istoriji napravi srbska država na njenim etničkim prostorima. Velike sile su se sa poštovanjem odnosile prema junaštvu i hrabrosti srpske vojske u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Ugled Srbije je bilo tada najveći u istoriji. Tada  nažalost, nisu  uvažene preporuke slavnih srbskih vojvoda. Velike greške su i 27. mart 1941. godine, donošenje Zakona o zabrani povratka proteranih Srba na Kosovo i Metohiju, a s druge strane otvaraju se granice za naseljavanje Kosmeta i Makedonije Albancima iz čitavog sveta. Samo za par godina na prostor KiM i Makedoinije doselilo oko 100.000 Albanaca  bez državljanstva Srbije i Makedonije i  drastično je narušena etnička struktura stanovništva u tim regionima. Ustav 1974. godine je u suštini antisrbski ustav. Ne postoji ni jedan primer u svetu da  su autonomne pokrajine u sastavu neke republike a da za sve odgovaraju federaciji i da repulika u čijem su sastavu pokrajine  ništa ne može preduzeti na teritoriji pokrajine bez konzenzusa na nivou Federacije. Agresija NATO pakta na Srbiju takođe je nespremno dočekana. Jer, ako je moralo doći do agresije zašto se nije spremala država za odbranu. Policija se naoružavala, opremala a od 1981. godine vojska je bačena na margine po pitanju opremljenosti savremenim borbenim sredstvima. Zna se da vojska jedino može državu odbraniti od spoljne agresije a ne policija koja za takve operacije nije bila ni obučena.

Čini se, da se između ostalog u našoj javnosti, ne sagledavaju dovoljno posledice odnosa Komunističke partije Jugoslavije prema srbskom narodu, imajući u vidu njenu delatnost kao opozicione partije između dva svetska rata, a kasnije i kao stranka koja je u jednopartijskom sistemu SFRJ presudno uticala na događaje i sudbinu našeg naroda u drugoj polovini 20.veka?

- Najveći problemi Srbije imaju korene u prošlim vremenima, upravo  iz vremena vladavine KPJ. Izgleda da je Srbija kao zemlja sa burnom istorijom i slavnim tradicijama bila trn u oku ostalim od kojih je nažalost stvorena Kraljevina SHS - SFRJ. U drugoj polovini XX veka skoro sva pravna akta, čak i Ustav su doneseni na štetu Srbije. Čini se da je taj trend nastavljen  na početku  XXI veka kada je Srbski narod pod većim pritiskom nego ikada. U proteklim vremenima glavni udari na Srbiju stizali su iznutra i spolja, a na početku XXI  to se nastavlja. Jer, je u trendu podanički odnos na sreću pojedinih političkih elita prema zapadnim silama a to sve  na štetu  srbskog naroda.  Podaništvo u kreiranju državne politike je veoma opasno,  jer državu čini poniznom bez razloga, i predstavlja je nesposobnom za samostalno funkcionisanje. Podanik sve daje a ništa ne uzima, pa je sa aspekta nacionalnih interesa veliki štetočina. Podanik nije pouzdan saveznik, podanik je u državničkom smislu čovek bez svojeg ja! Ako građani Srbije dopuste da samo NATO podanici odlučuju o njihovoj sudbini, ostaćemo po mom mišljenju i bez države i bez svoga identiteta.

Recite nam nešto o istorijskom značaju stvaranja Republike Srpske, aktuelnom stanju i iskušenjima kroz koje prolazi RS u periodu tzv. ,,postdejtonske Bosne», o odnosima Beograda i Banjaluke, o našim zajedničkim interesima, potrebi saradnje i zajedničkoj strategiji...?

- Republika Srbska je najveća tekovina celokupnog srbskog naroda u XX veku. Ona  sa ekonomskog, političkog i geopolitičkog aspekta ima izuzetni značaj za Srbiju. Zato je saradnja Srbije i Republike Srpske na svim poljima neophodna. Ona mora biti iskrena, trajna i obostrana. Jaka Republika Srbska znači i jaka Srbija i obrnuto.

Profesore, kako ocenjujete trenutno političko i ekonomsko stanje u našoj zemlji, stanje duha nacije, šta po Vama treba činiti kako bi se izašlo iz krize i očuvali nacionalni i državni interesi?

- Poznato je svima da  u Srbiji nakon privatizacije najteže žive radnici. Većina njih nije  sigurna do kada će raditi da li  će primiti zarađenu platu. Država je rasprodala imovinu ljudima koji imaju novac a većina nema znanje ni iskustvo u  rukovođenju privrednim subjektima. U takvim okolnostima radnici postaju kolateralna šteta za gazdu i veliki teret za državu koji tako siromašna ne može da ga nosi.

Politička kriza je obično nastavak ekonomske krize. Još kada  je država izložena stalnom pritisku spolja, vlada obično ne može trezveno da funkcioniše, i tada u zemlji zavlada neizvesnost, išče-kivanje, a ljudi postaju nervozni i umorni. Teško je dati odgovor na pitanje kako izaći iz tih problema, ali sigurno da su preduslovi za to, prvo, treba definisati vitalni nacionalni interes, zatim definisati razvojnu strategiju, braniti i stalno graditi nacionalni identitet, a sistem bezbednosti staviti u funkciju države i bezbednosti njenih građana.

Antrfile:

Potomak vođe Mlade Bosne

Vi ste poreklom iz jedne ugledne nacionalne porodice, Vaš predak je Vladimir Gaćinović, jedan od organizatora i ideologa Mlade Bosne. Recite nam nešto više o  ovoj  velikoj nacionalnoj organizaciji što možda ne znamo i šta ste Vi nasledili i kroz život poneli od ovog velikog nacionalnog nasleđa koji je stvarao Vaš predak Vladimir Gaćinović?

- Mlada Bosna je bila uistinu jedna napredna organizacija, ona je postala oslobodilački pokret, čiji su članovi bili pripadnici svih naroda u BiH. Znate, Ivo Andrić, Tin Ujević, Muhamed Mehmedbašić....pored mnogih su  bili članovi ''Mlade Bosne''. Tačno,  Vladimir Gaćinović je bio vođa najnaprednije oslobodilačke organizacije ''Mlada Bosna'' na početku XX veka, čiji su članovi bili pravi heroji toga vremena. Njihova patriotska svest kao osnova i filozofska misao kao politička nadgradnja koju je začinio revolucionarni duh i ponos svakoga od njih, značajno doprinose formiranju njihovih stavova i opredeljenja za borbu.

Što se mene lično tiče ja sam ponosan što sam rođen  u junačkoj  istočnoj Hercegovini i što pripadam porodici koja je kroz istoriju uvek bila protiv okupatora. Iz moje porodice sam poneo sve one karakteristike koje danas čine moju ličnost. Dok postojim biću uverenja da su sloboda i čast najveće vrednosti. Veliki je ponos imati Vladimira kao svog pretka, ali i  velika obaveza  čitave porodice.

Kad me pitate šta sam kroz život poneo od velikog nacionalnog nasleđa Vladimira Gaćinovića, pa mislim da sam nasledio između ostalog: samokritičnost i odgovornost, veliki osećaj rodoljublja, profesionalizam i nacionalni ponos.

Antrfile:

BELEŠKA O AUTORU

Prof. dr Radoslav Gaćinović, Naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu, rođen je u selu Meka Gruda, opština Bileća. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, srednju školu u Trebinju, a u Beogradu je diplomirao na Vojnoj akademiji. Magistrirao je na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu, a doktorsku disertaciju odbranio na Pravnom fakultetu u Beogradu. Autor je knjiga: Suprotstavljanje diverzantskim aktivnostima; Terorizam i propaganda; Kako protiv terorizma – dva izdanja; Savremeni terorizam; Nasilje u Jugoslaviji; Otimanje Kosova i Metohije; Terorizam; Antiterorizam; Uvod u studije bezbednosti; Političko nasilje i globalizacija; Terorizam u političkoj i pravnoj teoriji, više od 70 naučnih radova u domaćim i stranim naučnim časopisima. Takođe, učestovao je i učestvuje u više naučno-istraživačkih projekata.

Glosa:

Podaništvo u kreiranju državne politike je veoma opasno, jer državu čini poniznom bez razloga, i predstavlja je nesposobnom za samostalno funkcionisanje. Podanik sve daje a ništa ne uzima, pa je sa aspekta nacionalnih interesa veliki štetočina. Ako građani Srbije dopuste da samo NATO podanici odlučuju o njihovoj sudbini, ostaćemo po mom mišljenju i bez države i bez svoga identiteta.

Glosa:

Poznato je svima da u Srbiji nakon privatizacije najteže žive radnici. Većina njih nije  sigurna do kada će raditi da li  će primiti zarađenu platu. Država je rasprodala imovinu ljudima koji imaju novac a većina nema znanje ni iskustvo u rukovođenju privrednim subjektima. U takvim okolnostima radnici postaju kolateralna šteta za gazdu i veliki teret za državu koja tako siromašna ne može da ga nosi.