Hapšenje Generala Mladića – poklon za Ketrin Ešton

Podudarnosti u velikoj politici dešavaju se retko. Da li može da se smatra sticajem okolnosti činjenica što je informacija o hapšenju čoveka koji liči na Mladića stigla uoči razmatranja u SB UN novog referata glavnog tužioca haškog tribunala Serža Bramerca o saradnji zemalja bivše Jugoslavije sa tribunalom? I da li je slučajno to što je predsednik Tadić potvrdio da je uhapšen upravo Mladić, a ne neko drugi tačno pred dolazak Vrhovnog predstavnika EU za inostrane poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton? Georgij Engelgard, saradnik instituta za slavistiku RAN uveren je u suprotno.

Očigledno da je operacija hapšenja Mladića bila specijalno priređena povodom dolaska Ketrin Ešton u Beograd, i prema referatu o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom. Jer bilo je poznato da se ovaj referat vrlo kritički odnosi prema Srbiji. Da, presednik Tadić se na konferenciji pravio da nema veze među ovih događajima, ali to je više nego pozorišni gest. Pa i većina pitanja bila je o tajmingu ove priče. A i sam tok konferencije za štampu... Ponašanje predsednika bilo je rečitije od bilo kojih njegovih izjava, zato što je on specijalno na polovinu pitanja odgovarao na engleskom. Tačnije, sve to je u prvom redu bilo namenjeno stranoj publici.

Sada general Mladić treba da izađe pred tribunal. Može li on da se nada u nepristrasno suđenje?

Znate, meni se čini da ovde ne treba o tome govoriti. I evo zašto. Kao prvo, sama tehnika rada trbunala izgrađena je na tome da je između rukovodioca Republike Srpske, pa i tadašnjeg presednika Srbije Miloševića postojala zavera. Teorija zavere usvojena je u tribunalu kao dokazna činjenica, i neće je revidirati. A drugi momenat je da se u tribunalu u okviru razmatranja svih slučajeva praktikuje smanjenje kazne u zamenu za svedočenja. Tačnije, na primer, koji konkretni izvršioci ratnih zločina mogu da računaju na bitno ublažavanje svoje sudbine u slučaju da daju svedočenja o svojim rukovodiocima. Stimuliše se sakupljanje dokaza koje tribunal sasvim mirno prihvata kao nesumnjivo tačan materijal. Tako da je sudbina Mladića u tribunalu prilično predvidiva. I ne mislim da on treba da gaji neke iluzije. Ili treba da se desi neka revolucija u tribunalu i on revidira odluke o desetinama slučajeva... Znači, sada će se protiv Mladića koristiti svedočenja generala koji su mu bili potčinjeni, koji su bili proglašeni krivim i osuđeni ko na doživotnu robiju, ko na dugogodišnje kazne zatvora.

Oprostite, kakva je osećanja kod vas izazvala vest o hapšenju Mladića?

Znate, naravno, to je vrlo tanani momenat, mada sam predsednik Tadić nazvao je ovaj momenat istorijskim, terba još pogledati sa izvesnog vremenskog rastojanja, koliko će ove stranice istorije biti zatvorene. Zato što ni hapšenje Karadžića ni drugi slični aktivnih pitanja nisu zatvorili. I radi se ovde ne o ličnostima. Zato što neki koreni balkanskih problema koji su doveli do eksplozije početkom 90-ih godina, nažalost, čak posle 20 godina ogromnih međunarodnih napora za stabilizaciju i regulisanje konflikta do sada nisu uklonili neke fundamentalne protivrečnosti, koje razdiru teritoriju bivše Jugoslavije. Tako da mi se nažalost čini da hapšenje generala Mladića uopšte nije završna tačka. A sa druge strane, čudno je gledati Tadića, rukovodioca države, koji ne krije svoju najiskreniju radost povodom hapšenja čoveka koi je sa zločinima ili bez, 16 godina prilično iskreno ratovao, između ostalog i za državu čiji je sada Tadić predsednik. Taj prizor, naravno, izaziva pomalo čudan osećaj, zato što je sasvim neuporediv sa odnosom prema istim tim vojnim poslenicima u drugoj zemlji, recimo u Hrvatskoj. Gde su vlasti jasno pokazale da one ispunjavaju to što se od njih traži, ali nekakvog demonstrativnog entuzijazma i radosti trudili su se da izbegnu.

U slučaju sa Mladićem kontrast zaista pada u oči, mada je jasno da se Boris Tadić nada da će trampiti generala za dobijanje kandidature za članstvo u EU. Jer to može bitno da uveća šanse njegove stranke na predstojećim parlamentarnim izborima. Ali on ne treba da zaboravi da za 10 godina najnovije srpske istorije hapšenja krupnih figura, istog tog Miloševića ili Karadžića, nisu dovodila do kvalitativnog proboja u odnosima Srbije i Zapada. Uvek se po pravilu nalazio još neki problem, nekakav dodatni izazov i euforija od rešavanja velikog zahteva po pravilu je bila kratkoročna, vrlo brzo je nivelisana. Problemi sipaju kao iz vreće. Postoji problem Kosova, sada se pojavio problem lažnih migranata, prekršilaca viznog režima, tačnije Roma i istih tih Albanaca. Problema će uvek biti mnogo. I Srbija je nažalost zemlja koja se ne nalazi u bezbrižnom stanju, problema ima mnogo, dovoljno ih je za niz godian novih i novih uslova.