Pronađena najstarija ikona Svetog Save

Teško je u mislima prizvati nekada topli ambijent naših starih hramova čija je unutrašnjost danas oplemenjena samo poznatim, često vrlo oštećenim zidnim slikama. S izuzetkom Pantokratorovog hrama u Dečanima i nekoliko drugih koji su bili bolje sudbine, veliki spomenici srednjovekovnog graditeljstva od Nemanjinog vremena do kraja samostalnosti sami su već stradali ili proživeli teška vremena u kojima su najpre enterijeri pustošeni. A dobro je poznato da su ktitori zadužbine odmah opremali predmetima neophodnim za bogosluženje i darivali ih različitim dragocenostima. O tome govore mnogobrojni izvori, od biografija osnivača do njihovih darovnih isprava, a najpuniju sliku pružaju katastisi koji navode sve što je određenom manastiru pripadalo.

Dovoljno je podsetiti se jednog takvog spiska, sastavljenog uz darovnicu iz 1375, kojom su despot Toma Preljubović i njegova supruga Marija svoju crkvu u Vodenu poklonili manastiru Lavri na Svetoj Gori. Bogati inventar iznenađuje brojem skupocenih predmeta i rukopisa koji su u ovoj svetinji sabrani tokom samo nekoliko godina.

Ako se ima u vidu da su se manastiri i u kasnijim stolećima bogatili, može se reći da su od mnoštva dragocenosti u Srbiji ostali samo pabirci. Samo mali broj dela je sačuvan u stranim zbirkama u koje je dospeo često zametnim putevima, a najvrednija su bila ona kojima su vladari, počevši od Nemanje, darivali velika hrišćanska svetilišta od Palestine i Sinaja do Barija i Rima. U tome je posebno mesto imala Sveta Gora, i to već od kraja HII veka kada su se u njenu sredinu povukli sveti Sava i Simeon Nemanja. Opširni opisi njihovog boravka, dela i spomeni po manastirima živo, na svoj način, o tome govore, a svedok njihov je, pre svih, bio Vatoped, trajno bratski vezan za Hilandar.

I pored svih saznanja o dragocenostima koje su iz Srbije stizale u Svetu Goru, iznenadila nas je vest da se u Vatopedu, uz ostalo, čuva i jedna nepoznata ikona Svetog Save sa okvirom od pozlaćenog srebra. Sliku su u bogatoj manastirskoj riznici nedavno pronašli mladi članovi bratstva i odlučili da svog „pretka”, nekadašnjeg vatopedskog monaha, objave uz tekst o njemu u prvom tomu svoje serije „Vatopedski sinaksar”.

Osnivač Srpske crkve predstavljen je kao arhijerej, u polistavrionu sa omoforom, kako desnom, uzdignutom rukom blagosilja, a levom drži jevanđelje. Sam dopojasni lik je dobro očuvan, iako je danas taman, možda i zbog „osvežavanja” nekada prozirnim premazom laka. Nakon pažljivog čišćenja verovatno će se bolje moći da uoče osobenosti – već se sada vidi – tanane plastične modelacije lica i bliže odredi mesto ovog dela u stilskim tokovima srpskog slikarstva iz poslednjih decenija HIV i početka HV veka. U ovom času ne znamo da li je ispod skupocenog okova još nešto naslikano. Sa svoje strane, bogati ukras na njemu svakako će pomoći da se odredi sredina u kojoj je ikona nastala i prepozna ličnost darodavca. U tom smislu od posebnog značaja je i starosrpski natpis koji označava Savin lik. Ovde se donosi u vidu prilagođenom savremenom pisanju: „Sveti Sava prvi arhiepiskop srpski”.

Bogati okvir, ukrašen vrežama, nekada je na sebi imao imao i osam medaljona čija su ležišta prazna. Ne znamo da li su na njima bili likovi ili posebno izvedeni ornamenti. Moguće je da su sa ikone skinuti u isto vreme kada i zrna bisera kojima je bio optočen lik Svetog Save. Nema sumnje da je okov nastao u sredini koja je, uz bogate rudnike, osobito srebra, u oblastima kneza Lazara i despota Stefana, imala zlatarske radionice, kao što je i slikana predstava bila delo jednog od majstora koji su radili za vladare i plemstvo ovog vremena.

Od nekada ogromnog broja ikona na ikonostasima, proskinitarima i drugim mestima u hramu do danas je opstalo tek poneko delo. Nestale su čak i posebno poštovane slike čiji je izgled u svojevrsnim replikama sačuvan u zidnom ukrasu. Među njima je veliki broj bio sa predstavom Svetog Save, ali je tek riznica čuvenog svetogorskog manastira, bezbednija od drugih, sačuvala najstariju od njih.