Kinezi preotimaju posao zanatlijama

U Banjaluci je poslednjih godina sve manje obućara, časovničara, vunovlačara, krojača, a ruke mnogih dugmetara, šeširdžija, kujundžija, berbera odavno su prestale da rade. Nove tehnologije ugasile su većinu starih zanata sa ovih prostora, a jeftina kineska roba zanatlijama polako otima i poslednju koricu hleba.

Oni koji se još uvek bore i nekako uspevaju da opstanu na tržištu zarađujući sopstvenim rukama kažu da svakim danom imaju sve manje posla, a sve je krenulo loše od kada su Banjaluku preplavile kineske prodavnice sa jeftinom robom.
Vunovlačar Goran Irić žali se da od posla kojim se bavi jedva može da zaradi za režije. Zanat polako izumire jer je sve manje ljudi kupuje vunu i plete prsluke, čarape, kape i ostalu odeću.
„O jorganima i pokrivačima da ne govorim! Od ovoga posla se teško živi, a mušterija je sve manje. Većina kupuje kod Kineza jeftinu sintetičku odeću“, kaže Goran i dodaje kako „ipak mora da se bori i zaradi koliko-toliko“.
Ništa bolje ne prolaze ni časovničari. Mile Popović nakon 20 godina sajdžijskog iskustva kaže da će posao kojim se bavi sigurno izumreti jer ne veruje da će imati ko da ga nasledi.
„Posle rata, u radnji je bilo troje zaposlenih i nismo mogli sve da stignemo, a sada radim sam i nemam dovoljno posla. Jeftini satovi se preplavili tržište, pa će većina pre kupiti novi nego popravljati stari“, kaže Mile.
Inače, u Banjaluci je pre rata bilo 14 časovničara, a danas ih ima svega šest, od kojih većina samo prodaje satove.
„Jedino ja zarađujem, isključivo od popravki. Svaka košta između deset i 20 maraka, pa je lako izračunati koliko može da se zaradi“, kaže Mile.
Obućar Ljuban Soldat je sa sinovima otvorio radnju „iz nužde jer nisu imali zaposlenje“, a kaže da obućarski zanat može da im obezbedi pristojan, ali skroman život.
„Ljudi sve ređe popravljaju obuću. Većina nosi cipele dok ih ne upropasti i onda ih baci. Popravka je obično desetak maraka, a u prodavnicama ima cipela po 30 i 40 konvertibilnih maraka. Kod Kineza su još jeftinije“, kaže Ljuban, uveren da će sve zanatske usluge polako otići u zaborav.
„Kako su zanati nestali na zapadu, tako će vremenom i kod nas. Nikome se neće isplatiti da popravlja bilo šta kada će možda i za manje novca moći da kupi novu robu“, kaže Ljuban.

Biznis centar za razvoj kućne proizvodnje

U Gradskoj razvojnoj agenciji otvoren je Centar za mali biznis koji bi trebalo da pomogne onima koji se bave zanatima i kućnom proizvodnjom da svoje proizvode lakše plasiraju na tržište. Svi koji se bave malim biznisom posredstvom Centra lakše će dolaziti do repromaterijala, a trebalo bi da budu otvorena i nova radna mesta.

I krojači bez posla

Butici i tržni centri puni su odeće, pa je sve manje onih koji se odlučuju da šiju pantalone, haljine, košulje ili suknje po meri. Krojačica Mira Bajić kaže da mušterije obično dolaze kada treba nešto skratiti ili prepraviti, a samo retki donose materijal i šiju odeću. „To je sasvim normalno kada u buticima može da se kupi šta god treba. I cene su na mnogim mestima povoljne tako da se više isplati kupiti gotovo nego davati novac za materijal i usluge šnajdera“, kaže Mira.