Libijski narod bez prava na izbor?

Na internet je procurio plan posleratnog uređenja Libije. Sudeći po izgledu i potpisu, pripremila ga je specijalna grupa OUN, na čelu s Britancem Janom Martinom. U dokumentu se detaljno propisuje uloga Organizacije Ujedinjenih Nacija u obnavljanju libijske ekonomije, osiguranju bezbednosti i unutrašnjeg političkog dijaloga. Istovremeno se pojavila izjava zvaničnog predstavnika NATO Oane Lungesku da će alijansa nastaviti operaciju u Libiji onoliko koliko to bude potrebno za «zaštitu stanovništva zemlje». Stručnjaci smatraju da samim tim Zapad negira libijskom narodu pravo da samostalno odredi sopstvenu budućnost.

Plan OUN na deset stranica bukvalno po tačkama određuje ulogu međunarodne zajednice u «Libiji bez Gadafija». Na primer, u njemu se govori o bezuslovnoj podršci novih vlasti i o tome da će se upravljanje unutrašnjim političkim dijalogom odvijati pod neposrednim rukovođenjem Organizacije Ujedinjenih Nacija. Osim toga, ona će konsultovati nove vlasti u trenutku pripreme i sprovođenja izbora, a takođe će pomagati Libiji u uspostavljanju odnosa sa susedima. Svoju misiju u zaštiti mirnog stanovništva će nastaviti i NATO.

Po planu, u Libiju će biti upućeno 200 nenaoružanih posmatrača i 190 policajaca OUN. Uostalom, za to će biti potrebna izjava novih vlasti i odobrenje Saveta bezbednosti OUN. A savetnike za bezbednost OUN će u Libiju slati bez specijalne dozvole Saveta bezbednosti. Neosporno je, i ovo ističu arapski stručnjaci, tako jasan plan sadrži i mnoštvo pozitivnih elemenata, ako se ima u vidu izuzetno teška situacija u zemlji. Njih čudi nešto drugo: libijskom narodu se ne nudi izbor, kojim putem da krene dalje. Ne samo to, plan koji je sačinila treća strana apsolutno ne uzima u obzir mišljenje samih Libijaca. A to što NATO ne namerava da ode iz zemlje nedvosmisleno ukazuje na istinske namere Zapada, istakao je rukovodilac Centra za arapska istraživanja Instituta za poznavanje Istoka Aleksandar Filonik.

Pošto su u ovoj situaciji NATO i libijski pobunjenici pobednici, a NATO je dao novac, onda će zemlje koalicije i naručivati muziku. U ovom svojstvu im više nije potrebno nikakvo pokriće i blagoslov od strane OUN ili drugog međunarodnog organa. I gradiće Libiju posle Gadafija po svom nahođenju. A ovo nahođenje je pre svega povezano s naftom. I u eksploataciji energetskih resursa uživaće vrlo velike povlastice u poređenju s drugim zemljama. Prirodno je da će ovaj proces pratiti aktivni razgovori o liberalizaciji Libije, njenoj demokratiji, usvajanju građasnkih sloboda. Međutim, teško da ih na ovom poprištu očekuje brz uspeh.

Bez obzira na to što se plan za razvoj Libije posle krize pojavio u nedrima OUN analitičari smatraju: NATO će je po ko zna koji put uspešno zameniti. U toku svih poslednjih godina aktivnosti alijanse su svaki put pokazale da njeno rukovodstvo zadrava ekskluzivno pravo da uz pomoć sile rešava probleme van granica zone odgovornosti. Ne samo to, od samog početka operacija u Libiji rukovodioci zapadne koalicije skoro da nisu krili svoju težnju ka tome da stave pod kontrolu prirodna bogatstva ove zemlje, koja se po njihovom mišljenju nalazi u pogrešnim rukama. I za to im nije potrebna dozvola OUN.

Upravo zato je pozicija Rusije i niza drugih zemalja, koje su otvoreno nazivale stvari svojim imenima, izazivala na Zapadu samo ljutnju i pokušanje da se oni odstrane od procesa mirnog regulisanja.

Međutim, u redovima pobunjeničkog libijskog Prelaznog nacionalnog saveta, kako nije bilo jedinstva, tako ga ni nema. Pod velikim znakom pitanja su i mogućnosti ovog organa da stabilizuje situaciju u zemlji. Po svemu sudeći, građanski rat u Libiji je još uvek daleko od kraja. Sve što pobunjenici danas mogu da učine jeste da beskonačno prete Gadafiju «pravednim sudom» i streljanjem.