Opasni došljak s neba

Kopnene službe praćenja kosmičkih objekata ne smeju da se opuste. U petak (23. septembra) na Zemlju će pasti nedirigovani američki satelit, i to, ne zna se gde. Postoji rizik da će njegovi neizgoreli delovi pasti u naseljenim rejonima zemaljske kugle duž trajektorije leta. Neće izgoreti i stići na Zemlju u vidu ostataka petina od ukupne težine satelita 5700 kilograma. Najvećim verovatnim komadom eksperti nazivaju titanski deo težak 150 kilograma.

Satelit je izašao u kosmos 1991. godine pomoću šatla da bi istraživao gornje slojeve atmosfere i ozonski sloj. 2005. godine je njegova misija bila završena. U aparatu su uključili motor da bi spalili ostatke goriva i smanjili orbitu od 550 na 370 kilometara. Da nije takav korak, satelit bi se još 20 godina okretao oko Zemlje kao smeće. Nalazeći se u nedirigovanom režimu u toku poslednjih 6 godina, on je poslednjih meseci počeo da naglo gubi visinu: zbog aktivnosti Sunca temperatura i gustina  gornih slojeva atmosfere su porasle, povećala se i snaga trenja. To je iskomplikovalo procenjivanje vladanja satelita.

Prema podacima kosmičkih snaga Rusije, odlomci će pasti u Indijski okean severno od ostrva Kroze. Amerikanci imaju manju preciznost prognoziranja jer  razmatraju samo približnu liniju odlomaka duž trajektorije od 10 kilometara. I to 2 sata do pada, koji može da se desi od Kanade do Južne Amerike. Verovatnoću da će odlomak pogoditi čoveka NASA procenjuje kao 1:3200. Tokom čitavog postojanja orbitalnih lansiranja tako se nešto nije desilo,– kaže glavni urednik časopisa Novosti kosmonavtiki Igor Marinin.

Radi kontrolisanog silaska sa orbite krupnog aparata njemu se može dodati raketa za kočenje. Prema Miru su usmerili teretni brod Progres, koji je gurnuo stanicu u potrebni rejon Pacifika. U slučaju s američkim satelitom to nisu učinili, - nastavlja Igor Marinin.

U vezi sa malom verovatnoćom štete za zemaljske objekte ljude ili životinje, izračunali su da to nije celishodno. Svakako, kada nije reč o satelitima s nuklearnim reaktorima. Treba ih ne spuštati na Zemlju, već gurati daleko u kosmos. Prema mojim podacima, takvih satelita u orbiti nema.

Veliku galamu je svojevremeno digla prazna stanica NASA od 77 tona Skajleb. Posle 1977. godine njena orbita je počela da se snižava zbog sunčeve aktivnosti. Postalo je jasno da je stanicu nemoguće spasti: moćnih raketa Saturn, sposobnih da je podignu, NASA više nije imala – poslednja je iskorišćena za projekat Sojuz-Apolo. Šatlova još nije bilo. Zato su samo sačekali njen pad. On je bio široko praćen u štampi. U julu 1979. godine su njeni odlomci pali u Zapadnoj Australiji, nikog ne zakačivši. Niko nije dobio iznos od 200 hiljada dolara od lista San-Francisko kronikl, namenjen postradalima. Međutim, vlasti Zapadne Australiji su tražili od SAD naknadu od 400  dolara za  zagađivanje teritorije. Taj mali iznos je bio plaćen posle 30 godina.

Pre pada Skajleba američki spasioci su bili spremni da krenu u bilo koje mesto u svetu. Danas u SAD-u ne stvaraju takve timove. Sve se svodi na to da vladin resurs www.space-track.org  redovno objavljuje podatke o stanju satelita. NASA i Pentagon su upozorili narod da ne skuplja odlomke, to će učiniti policija. Prodaja odlomaka je krivično delo. Oni i dalje pripadaju federalnoj vladi.

Amerikanci se sećaju da se sudilo onima koji su hteli da uzmu za uspomenu komadić  Kolumbije koja je doživela udes. Samo za druge zemlje ta zabrana ništa ne znači.