Ne sme se, ali ako baš hoćemo

„Ostaćemo toliko dugo koliko bude potrebno,“ – izjavio je generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen komentarišući odluku o produžetku vojne operacije u Libiji, koju je Savet alijanse doneo na nivou stalnih predstavnika. Koliko tačno će biti „potrebno“ nije precizirao. Formalno, rok za operaciju se produžava na 3 meseca, odnosno, do kraja 2011. godine. Praktično, polazeći od izjave generalnog sekretara, - sve dok libijski narod ne „uzme sudbinu zemlje u svoje ruke“, kako bi obezbedio „siguran prelazak u novu Libiju“.

Pitanje o tome koji kriterijumi će odrediti završetak procesa, kao i stepen „pouzdanosti“ prelaska na „novu Libiju“ ostaće otvoren. Sudeći po neodređenim formulacijama, to može trajati jako dugo. Kao, recimo u Avganistanu, od čijeg naroda snage međunarodne koalicije pod pokroviteljstvom NATO evo već 10 godina čekaju isto što sad nameravaju da očekuju od Libijaca. A u to da će tačku za odbrojavanje vremena pomenutog procesa utvrditi NATO nema sumnje. U već citiranoj izjavi gospodina Rasmusena ističe se da će alijansa nastaviti da „brani“ stanovništvo Libije u skladu s rezolucijom Saveta bezbednosti OUN i molbama novih vlasti zemlje. Pozivi opozicionara upućeni Zapadu su jasni. Novoj vlasti je potrebno da po svaku cenu što pre dokrajči staru vlast. Zašto – to je već posebno pitanje. Što se tiče nastavka „odbrane“ stanovništva na osnovu rezolucije OUN ni iz daleka nije sve nedvosmisleno.

Komentarišući u jednom od nedavnih televizijskih intervjua aktivnosti alijanse u Libiji stalni predstavnik Rusije u NATO Dmitrij Rogozin je između ostalog istakao da su svojevremeno evropski saveznici imali alternativu za vojni blok. Tačnije – Evropsku uniju. Međutim, EU se, po rečima Rogozina, „izgubila“ i pokazala je da „nema sopstveno lice“. Zato je, smatra stalni predstavnik, alijansa prosto uzurpirala pravo na odluke. Teško je shvatiti, rezimira Rogozin, „kako se civilno stanovništvo može braniti i istovremeno ubijati“.

Prošle nedelje početkom septembra u Parizu je na konferenciji takozvanih „prijatelja Libije“ francuski predsednik Nikola Sarkozi izjavio da je vojna intervencija Zapad omogućila da se spasi „na desetine hiljada života“ i da treba nastaviti s avionskim bombardovanjem do potpunog otklanjanja pretnje od strane sledbenika bivšeg režima. Međutim, na istoj konferenciji, podsetio je ovih dana nemački nedeljnik “Die Zeit” pojavila se cifra: 50.000 žrtava od početka operacije NATO u Libiji.

Koliko žrtava je potrebno da bi se sprečile… žrtve! „Ovaj mračni zaključak, - piše “Die Zeit” – konačno će staviti tačku nad i u priznavanju činjenice da je bombardovanje Libije od samog početka praćeno kršenjem prava.“ Ovakvog mišljenja pridržava se i ruski vojni stručnjak, glavni urednik časopisa „Narodna odbrana“ Igor Korotčenko.

– Od samog početka dejstva NATO u Libiji su predstavljala kršenje normi međunarodnog prava. Zato što se radilo o podržavanju oružanih nemira protiv zakonite vlade. To što je alijansa produžila svoj mandat svedoči, kao prvo, o tome da žarišta oružanog otpora na teritoriji Libije i dalje postoje. Kao drugo, NATO u suštini prognozira: karakter borbenih dejstava se može promeniti. I da je u slučaju partizanske borbe Gadafija i njegovih pristalica alijansa spremna da angažuje svoj vojni potencijal. U ovom smislu, naravno, postaje jasno da su osnovne norme međunarodnog prava u Libiji pogažene. (…).

Ovakve ocene se ne čuju samo iz Moskve. Evo, redimo, mišljenja poslanika Narodne skupštine Francuske Iva Tjerija (Yves Thierry): „Ne treba koristiti zaštitu stanovništva kao izgovor da se uđe u tuđu zemlju i sukobi s celim arapskim svetom.“ Ima i drugih. Šaljiva izreka glasi: „Ne sme se, ali ako mnogo želiš – može“. Loše je kad ovaj princip neki počinju da primenjuju i na međunarodno pravo.