Ostoja Simetić: Pohvala Tadiću

 Borise, brate, viteže, junačino! Ljudino! Zmaju! Predsedniče moj. Ushićeno treperim, pišući ove redove, od zahvalnosti koju prema Tebi osećam. Ti si, na grudobranu evropskih vrednosti, izborio za našu napaćenu zemlju, status kandidata. Ej, ljudi, čujete li?Kandidat sam, tim se dičim, to ne može biti svak! Dođe mi da zapevam na sav glas. Iz punih pluća. Koliko se sad bolje osećam, miriše mi budućnost, bolji život, civilizacija.

Jedino što mi smeta, u trenucima ove nepatvoprene sreće, jeste krivica koja me izjeda. Savest me kida. Toliko sam tužan što Ti ranije nisam verovao. Što nisam kliktao: „BO-RI-SE, BO-RI-SE!“ Umesto toga, ja sam te napadao, vređao, ismevao. Zvao sam te Borat, Borja, Borut, Ljubov sin. Rugao sam ti se. Bedno.

Praštaj, brate rođeni! Ti si bar veliki čovek, još veći psiholog, razumećeš. Sad kad smo kandidati, ništa više nije važno. Evropa nas prima. Ti si to izborio. Imao si viziju. Snagu. Volju. Izašao si na crtu svima. Muški. Dorćolski. Mi, priglupi nacionalisti, smo te u tome sputavali. Nismo ti verovali. Piskarali smo po novinama, sajtovima i forumima. Držali smo neke smešne, šovinističke i klerofašističke tribine i mitinge, opanjkavali te, ružili, kudili i olajavali. Smetalo nam je tvoje ridanje u Srebrenici, jer smo bili slepi kod očiju. Nismo hteli da se suočimo sa prošlošću. Bunili smo se protiv EULEKS-a, jer nismo imali snage da prihvatimo realnost.

Ja više neću. Progledao sam. Sada znam. Znam koliko si veliki, hrabar i moćan. Preuzeo si odgovornost za celu ovu zemlju, za čitav naš narod, nehajući za svoj ugled, popularnost i imidž. Državnik! Gospodin! Čovek! EVROPLJANIN!

Sad će razni mračnjaci, rodoljubi, moji bivši istomišljenici, da Te napadnu zbog onog ključnog uslova što ga pomenu File. Kao, moraćeš da priznaš Kosovo da bi dobio datum. Pa šta? Da priznaš, nego šta! Uvaži realnost. Dokle da trunemo u mitomanskoj prošlosti? Daj nam sunca! Zbacimo okove teritorijalnosti i glupog, zaostalog, primitivnog i tako prevaziđenog patriotizma. Ej, bre, ovo je vek interneta, a ne granica. Imamo beli šengen, pa ćemo, kad to poželimo, moći u posetu manastirima. Tači će nam oprostiti što nas je tukao i svi ćemo zajedno u evrobudućnost.

Ako rulja bude protestovala, što nema posla, hleba, lekova… ne budi bolećiv, ugledaj se na Gavrila Milentijevića. Udri, kidaj, gazi, hapsi, gvozdena pesnice evroatlantizma to mora. Nama ne treba ovakav narod. Mi ćemo stvoriti novi narod, koji zna da voli, da poštuje, da sluša vlast!

Jao, a kad samo pomislim na predpristupne fondove. Voda mi pođe na usta. Nećemo morati ništa da radimo, samo odvrnemo slavinu i evri poteku. Sad neki pričaju kako u Rumuniji i Bugarskoj plate nisu porasle od ulaska u Uniju. Lažu! A, sve da je i tako, neka ne rastu. Šta mari, bitno je da si ti nas izvukao iz balkanske kaljuge. Da više ne putujemo volovskim kolima, već evropskim autoputevima. Sad imamo identitet. Ali ne onaj zatucani, inadžijski, hegemonsko velikosrbski, već novi, savremeni, evropski, zapadni. Sada smo i mi taj Zapad.

Onaj Đorđe kuka da se ni Evropa ne sipa u traktor . Ma nemoj! Jok i ne sipa se. Unija ima toliki agrarni budžet, da će svaki naš seljak dobiti cisternu dizela mufte. A sve što proizvede, plasiraće na EU tržište po mnogo većim cenama nego danas. Premije i subvencije dobijaće na vreme, a od svake žetve moći će da kupi nov kombajn. Na nekim fakultetima izučava se tzv. Agrarni protekcionizam Evropske Unije. Lažu da Evropa smišlja razne prepreke onima koji bi da im izvezu poljoprivredne proizvode. Pričaju da podmeće neke ekološke standarde, certifikate, kvote, prelevmane i slične trice. Baljezgaju kako u EU ima toliko viškova poljoprivrednih proizvoda, da nema mesta ni za šta sa strane. Ma, kad oni okuse našu zdravu hranu, investicije ima da poteku kao Dunav, a naš suficit da uzleti kao Apolo 13.

Sad, vođo moj neustrašivi, pripazi dobro da ti neko ne otme zasluge. Eno ga Toma već bio u Novom Pazaru. Hoće da ti odvuče muftiju. Hoće on da prigrabi čast onog Srbina koji će dati autonomiju Sandžaku i tako dokazati svoje evropejstvo. Ne daj! Ti otkopčaj Rašku. Ispravljaj hitno ono oko restitucije, što traže Mađari. Pa šta ako je neko bio honved? Ako je okupirao ovu zemlju, palio, tlačio, pljačkao i ubijao? Činio je to za naše dobro. Da nas izleči od zablude o sopstvenoj veličini i važnosti. Uostalom, videli smo da Kepiro Šandor nije kriv. Pod led smo se bacali sami. Ali sad, u Evropi, leda neće biti uopšte. Sijaće samo sunce. I zvezde sa plave zastave. Ako zatraže Vojvodinu, podaj im. Ako zaištu Dimitrovgrad, ne žali. Ako treba otpisati ove u Srbskoj, otpisuj! Sad kad smo pred vratima, ništa nas ne sme ustavljati. Daj sve! Odbaci prošlost. Raskidaj okove! Vodi nas!

Borise, hvala Ti za viziju!