Gruzijski pir NATO-a

U Gruziji, kao što se zna, uobičajeno je da se počasni gosti dočekuju bogatom trpezom. Prema tradiciji, sto treba bukvalno da se lomi od jela. Aktuelni, politički „pir“ – tačnije dvodnevno zasedanje Severnoatlantskog saveta NATO-a koje se otvara 9. novembra – slično izobilje, istina, ne predviđa. Meni su sastavili sami gosti – stalni predstavnici svih 28 zemalja članica alijanse. Ali teško da se izbor jela koje su ponudili može nazvati oskudnim.

U celini program boravka rukovodećeg tima najvećeg vojnog bloka planete na čelu sa generalnim sekretarom Andresom Fogom Rasmusenom u Gruziji deluje ubedljivo. Na dnevnom redu je između ostalog zasedanje kosmije NATO-Gruzija uz učešće premijera. Predviđeni su susreti Rasmunsena i stalnih predstavnika sa predsednikom parlamenta i poslanicima. Planirani su razgovori sa ministrom inostranih poslova, članovima opozicionih stranaka, predstavnicima medija i nevladinih organizacijama. Andres Fog Rasmusen izvršiće istu takvu posetu Batumiju, gde će pregovarati sa predsednikom Mihailom Saakašvilijem. Konačno, generalni sekretar NATO-a istupiće na Tbiliskom državnom unverzitetu i sastaće se sa gruzijskim vojnicima koji su se vratili iz Avganistana.

Indikativno je da su se uoči aktuelnog zasedanja saveta i u njegovom toku ponovo čule reči o perspektivi stupanja Gruzije u NATO. Andres Fog Rasmusen, na primer, izjavio je o primetnom progresu Gruzije na putu ka članstvu. Ovaj progres on vidi između ostalog u sferi reformisanja odbrambenog kompleksa, kao i u oblasti osiguranja vladavine zakona i zaštite ljudskih prava. Povodom poslednjih dostignuća opozicija ima direktno suprotno mišljenje. A nešto pre zasedanja Saveta NATO-a u Tbilisiju šef američke delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a Majkl Terner istupio je za pridruživanje Gruzije Akcionom planu za članstvo u alijansi. Odluka o tome, po njegovom uverenju, može da bude doenta na samitu NATO-a u Čikagu u maju naredne godine.

Činilo bi se, najlepši san tbiliskog rukovodstva – sakriti se iza leđa zapadnog pokrovitelja od strašnog ruskog „medveda“, blizak je ostvarenju. Samo pri tome nekako odlazi u senku pitanje priznanja nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije. Tbilisi ove dve republike koje su postale suverene naziva „okupiranim“. Sa tim se slažu i stariji drugovi u NATO-u, mada se oni izražavaju više diplomatski. Čemu tada tako velikodušni nagoveštaji o perspektivi članstva u alijansi? Viktor Litovkin, odgovorni urednik lista Nezavisni vojni pregled, podseća na principijalnu odluku Bukureštskog samita 2008. godine, gde je bilo izjavljeno o perspektivi članstva kako za Ukrajinu, tako i za Gruziju.

NATO ne planira da odustaje od svojih reči. Ali, jasno je da Gruziju ne mogu da prime sa nerešenim teritorijalnim pitanjem. To je jedna strana stvari. Druga je to da Gruziju niko neće primiti u NATO dok je na njenom čelu tako neodgovoran čovek kao Saašavili. I alijansi ništa drugo ne preostaje do da čuva keca u rukavu. Tačnije, u svakom pogodnom slučaju da ponavlja da će Gruzija jednom postati član NATO-a, ali uz ispunjenje određenih uslova. A ove uslove moguće je isticati u beskraj, da ne govorimo već o glavnim, koji ometaju njeno stupanje.

Posle događaja na Kavkazu 2008. godine patrijarh nemačke politike dekonfrontacije Egon Bar nazvao je ideju stupanja Gruzije u NATO „avanturističkom“. I njegove reči kao da potvrđuje potpredsednik gruzijske vlade Georgij Baramidze, koji je boraveći ovih dana u Kijevu, kako saopštavaju mediji, izjavio da će posle stupanja u NATO Gruzija istisnuti Rusiju sa okupiranih teritorija. Nije li to previše oštar začin za današnji pir?