Sve oko Srbije danas penuša, vri, ključa, ale i vrane kidišu na spsko pleme a u Srbiji – muk.
Ćutanjem, kukavičlukom i udvoričkim ponašanjem nećemo izazvati samilost moćnika, koji tuđom zemljom nagrađuju teroriste, a ako odlučno i neopozivo kažemo NE nasilju i otimačini, izazvaćemo poštovanje sveta! Jer kakav je to narod koji ćuti dok mu otimaju komade otadžbine?!
Niste vi koji sad ćutite samo deca vaših majki i očeva, vi ste sinovi i kćeri otadžbine! Čujete li njen vapaj? Vidite li plač srpske nejači kojoj šiptarski teroristi pobiše očeve i majke. Vidite li očeve i majke sa crnom maramom na glavi i crnim florom oko rukava? Vidite li mrak u kome žive, limene kontejnere bez struje, vidite li srpsku decu bez hleba i sa strahom u očima? Vidite li srčane srpske monahe kako vapiju za Božjom pravdom na zgarištima svojih svetinja, pa i onih uvršćenih u sam vrh svetske kulturne baštine? Jesu li jad i čemer, beda i glad, izgon, zasede i potere novi simboli slobode i demokratije kojima se diči Evropa na početku trećeg milenijuma? Gde si danas, Srbine?
Grešni jesmo, ali propasti nećemo. Srbija – to su nataloženi vekovi – šta sve nije tutnjalo zemljom Srbijom i šta je sve Srbija preturila preko glave i uspevala da sačuva svoje dostojanstvo. I danas smo na ivici ponora, ali nećemo potonuti ako promenimo neke oblike naše svesti. Nismo mi ni mali, ni sitni, ni beznačajni. Veoma smo moćni ako smo udruženi.
Ako su naše molitve udružene, višestruko umnožene, iskrene i tople, brže će stići do Gospoda Boga. Uobičajeni slogan da je Bog s nama moramo da pretvorimo u pitanje: Jesmo li mi sa Bogom? Kada kažemo da će to «Bog uraditi», lišavamo sebe odgovornosti i angažovanja da i sami učinimo ono što je neophodno. Neće Bog uraditi ono što mi kao ljudi nećemo ili ne smemo da uradimo. Bog pomaže samo pregaocima. Učinimo mi ono što kao ljudi možemo, a ono što ne možemo učiniće Bog.
Ne treba od svakog čoveka očekivati da učini podvig, da napiše knjigu, da naslika platno, ali se od svakog čoveka može očekivati da voli svoju otadžbinu, da je uvek spreman za njenu odbranu, da poštuje kolevku koja ga je zanjihala u veri svojih praotaca, da nosi Boga u sebi, da osluškuje reči svetog Nikolaja Srbskog: «Bez Boga ni preko praga! Ne ruši državu! Ne kradi državu!» Čujemo često kad neko kaže «ja se nadam, «mi se nadamo»,»živim u nadi». Treba, pre svega, ostvariti pravo na nadu. Čovekova nada ne sme da bude isprazna, nada mora da bude zasnovana na časnom delu. Ako ima časnog dela, ima i nade. Ako dela nema, uzalud se nadamo.
Ni molitva Bogu bez časnog dela ne pomaže. Ne može se zlo raditi a dobru se nadati. Pristao si na svako zlo i poniženje, Srbine.
Ne bojiš se pitanja potomaka: Zašto si ćutao kad je trebalo da progovoriš snagom groma! Zašto si se savijao do crne zemlje kad je trebalo da se uspraviš do neba. Bog te je nagradio, Srbine: dao ti je vid, dao ti je sluh, dao ti je jezik i zdravu pamet. I moć da govoriš. Bojiš li se ćutanja, Srbine!
U vremenu koje dolazi niko te neće pitati ko ti je bio otac, stric, ujak, ali će te neizostavno pitati koji je tvoj lični doprinos otporu ovom zlu koje te odavno pritiska i ponižava.
