Aleksandar Skrjabin: kompozitor i filozof

Idem da kažem ljudima da su jaki i moćni. Tako je definisao  svoj životni i stvaralački program veliki ruski kompozitor Aleksandar Skrjabin. 7. januara se navršava 140. godišnjica rođenja tog jedinstvenog genija muzike, koji je tokom čitavog života  težio da ovaploti  konačnu ideju stvaralaštva.

Među onima, koji su ga smatrali  ludakom i božanstvenim genijem 1903. godine prilikom premijere njegove simfonije zamalo nije izbio konflikt. Polovina auditorijuma je vatreno aplaudirala, dok je druga polovina glasno tražila da bi autora oterali sa pozornice.  Krajni avangardizam mladog kompozitora i pijaniste, koji je  ranije očarao publiku i kritičare prefinjenim kompozicijama u duhu Šopena,  iznenadio je mnoge. Skandal nije nimalo smetao autoru.  Već tada je on osetio da je on  Mesija, koji će pružiti čovečanstvu novo otkriće, preobraziti svojom umetnošću Vasionu. Takvo je mišlenje bilo u duhu tog vremena: vetar «nečuvenih promena i neviđenih meteža», koje je doneo 20. vek, prihvatili su poezija, slikarstvo, muzika, filozofija. Između ostalog, u nedavno izdatoj  antologiji «Ruska filozofija prve polovine 20. veka» među takvim imenima kao što su Berđajev, Florenski, Solovjov  pominje se i Skrajabin. To je potpuno logično, mada  se inače njegovim filozofskim mislima  niko ozbiljno nije bavio, - komentariše u intervjuu Glasu Rusije direktni potomak i imenjak  kompozitora, predsednik fonda njegovog imena Aleksandar Skrjabin.

Tokom  više godina istraživači su predstavljali Skrajabina kao mistika. Međutim, to nije tako. U biblioteci kompozitora  se nalaze dela drevnih i savremenih filozofa. On je proučavao stvaralaštvo Šopengauera, Nicšea. Poput Dostojevskog, on je  izjavljivao o ulozi umetnosti, koja preobražava svet. Skrajbin je stvorio sopstvenu filozofsku koncepciju.  Verovatno se može kazati da je ona  dosta naivna, jer je on pre svega bio kompozitor, zato upravo u muzici treba tražiti ovaploćenje njegovih filozofskih ideja.

Zar ljudski jezik u svim njegovim oblicima, uključujući muziku, nije jezik svesti? Međutim, samo muzika izražava više nego bilo koji drugi oblik, - tvrdio je Skrjabin i kao dokaz demonstrirao na klaviru muzičku tehniku izražavanja filozofskih pojmova. Tome je  Skrjabin podredio i  fantastične akorde, i sasvim nove za to vreme likove, emocije, koje je izražavala njegova muzika, nežnu, sanjivu setu, zalet, ekstazu… U tu trijadu se inače uklapa osnovni filozofski siže Skrjabina: razvoj i stasanje  Duha – od  sputanosti sve do samopouzdanja. Takva je ideja i jedne od njegovih najpoznatijih kompozicija  – Poeme ekstaze.

Pravu moć je on postigao u svoim muzičkim  eksperimentima. Doduše, nije on stigao sve da završi. Neostvarena ja ostala ideja spajanja muzičke  partiture i boja u simfonijskoj poemi Prometej, koja je imala za Skrjabina  principielni značaj: imajući takozvani obojeni sluh, on je  stvorio strogi sistem, prema kojem su zvuci odgovarali bojama i svetlosti. Što više, Skrjabin je konstruisao primitivni aparat – raznobojne sijalice, smeštene kružno.  Čak i taj aparat, koji je osvetljavao izvedbu Prometeja u stanu kompozitora, ostavio je ogroman utisak  na  slušaoce.

On je umro, kada je bio star 43 godine. Ideje tog najneobičnijeg genija muzike mnogima ne daju mira, već je bilo više pokušaja da završe ono čemu je težio Skrjabin. Međutim, u suštini u muzici Skrjabin nema  sledbenike, - tvrdi potomak tog kompozitora.

 Kao i u proteklom veku, i danas Skrajbin  ostaje negde u dalekoj budućnosti…